Да се родио на Савин дан данас би постао пунољетан, данас би, како код нас у Херцеговини кажу, био момак за женидбу, а умјесто тога ја му пуних 18 година обилазим гроб, рекао је Раде Алексић из Требиња о свом покојном сину Срђану.

Његовог сина Срђана Алексића многи памте као младића који је бранећи пријатеља Бошњака од пијаних резервиста у самом центру града добио батине у јануару ратне 1993. године, од којих је неколико дана након тога, на Светог Саву, преминуо у требињској Општој болници. Храбри момак је ушао у легенду која говори о оном братству и јединству о коме је учио у школи, али и у легенду која говори о човјеку, а коју је, каже његов отац Раде, учио код куће.

"И вама могу да кажем оно што сам говорио недавно у Панчеву, приликом откривања спомен-плоче и пролаза са његовим именом, које опомиње да првог човјека кога тада сретну морају сматрати пријетељем, осјећати га као човјека", говори потресени Раде Алексић.

По повратку из Панчева, гдје је на иницијативу локалне Грађанске акције, у склопу прославе Дана града, постављање спомен-плоче била централна манифестација, Раде Алексић је о свему обавијестио и начелника општине Требиње Доброслава Ћука.

Тада је речено и да Спортски терени "Срђан Алексић", које је у Требињу изградио кошаркакшки ас Дејан Бодирога, свакакао подсјећају на доброту и племенитост коју собом носи сваки човјек, али да они неће бити и једини који ће носити Срђаново име.

"Није битно да ли су то спортски терени, улица, пролаз, парк, већ сматрам да је много важније што је у протеклих 18 година све више оних људи који, усвајајући Срђана, постају племенитији и све више стају у заштиту доброте, а мени је нарочито драго што је то тако", каже Раде.

Доброта која ни у тим ратним временима у Требињу није изгубила смисао, отјелотворена у Срђану и бројним незнаним Срђанима, проузроковала је да се именом овога чувеног Требињца данас широм бивше Југославије називају бројне улице.

Осим Панчева, улицу Срђан Алексић је добило и Сарајево, Нови Сад, а Раде Алексић каже да су га различите организације обавјештавале о жељи да улице, тргови, паркови у њиховим градовима добију име његовог покојног сина, попут младих Фоче, Тузле, Бихаћа, па је чак обавијештен и да је градоначелник Подгорице изјавио да би и тај град требало да да неко обиљежје у знак Срђановог дјела.

"Вријеме пролази и добро је да Срђанова доброта није заборављена, не због њега самог или мене, или било кога из наше фамилије, већ због све веће свијести да је смисао живота само у спремности да једни другима помогнемо", каже Раде.

Срђанове повеље за храброст и човјечност, попут оне од Хелсиншког комитета, Раде љубоморно чува као једну од најдражих успомена на сина.

Успомене на овог младића чувају и његови другови, чува је и Ален Главовић коме је Срђан спасио живот, а који из далеке Шведске дође свакога љета на гроб свога друга и у посјету његовом оцу.

Успомену на Срђана чува и бројна омладина из свих крајева свијета који, иако га никада нису ни очима видјели, пишу његовом оцу, а он чува њихова писма, такође за успомену.

Ускоро и филм

Редитељ Срдан Голубовић у наредном мјесецу почиње снимање филма "Кругови", који говори о херојском чину Срђана Алексића.

Голубовић каже да га је привукла морална потка истинитог догађаја, а радња са измијењеним именима ликова прати тројицу људи, Бошњака Хариса, који живи у Њемачкој, Марковог оца Ранка, који живи у Требињу, и Марковог најбољег пријатеља Небојшу, који живи у Београду.