Након првог, овом наставку фељтона, одајемо тајну на питање: Коме одговара независност?

Пише: Саша Захаровић

Можда податак да Јужни Судан учествује са 85 одсто у укупној суданској продукцији нафте, која представља главни извор за пуњење буџета, односно 98 одсто; најбоље указује коме је у интересу оваква подјела. Нафта се по мировном споразуму, засад, дијели на равне части.

Но, било каква озбиљнија сецесија, не може се данас остварити без учешћа суперсиле. У случају тзв. „Косова“ то је САД, а у случају бивших грузијских провинција Абхазије и Јужне Осетије, улогу спонзора је играла Русија.

САД су већ одавно изузетно агресивно настројене према централној власти Судана, коју предводе Арапи, тако су, због ратних инцидената у Дарфуру, њени челници већ на списку оптужених пред „међународним“ судовима. У кампању против власти сада већ „Сјеверног Судана“, укључио се један широки фронт, којем је свој допринос дао и Холивуд. Како кроз више филмских остварења, тако и кроз непосредан ангажман популарног глумца Џорџа Клунија.

Судан је био на листи оних који су пружали уточиште Ал Каиди и њеним оперативцима, те је Војска САД већ у неколико наврата бомбардовала ову земљу, због напада на своје амбасаде, али и због напада отетим авионима на циљеве у Њујорку и Вашингтону. Исламистичко уређење из Картума, свакако није нешто што може ову владу држати у милости НАТО пакта, а поготово што се ова о којој говоримо јавно противи америчкој спољној политици.

Зато ово сасвим сигурно није и посљедња у низу сецесија које ће задесити владу у Картуму.

Природне паралеле

Јужни дио Судана је одијељен по много чему, а не само по томе што је популација ту претежно анимистичке или хришћанске вјероисповијести (већином католици и англиканци). Сјевер је углавном пустињски, изузев плодне долине Нила; док су на југу равнице и шуме. Ово указује да је природна подјела земље, нашла свој пут кроз милионе мртвих и избјеглих, те тешко уназађену економију и развој.

Многи су ових дана склони да праве паралелу између Јужног Судана и Републике Српске, али за то, наравно, нема мјеста у озбиљним геополитичким анализама. Сваки случај носи своје специфичности, али прије свега Српска нема оно што Јужни Судан има одавно – мисију у САД, а затим и интернационализацију Суданског проблема генерално.

Прије свега треба јавно представити ову ситуацију, поготово у свјетлу „косовске“ и „црногорске“ логике, те интернационализовати проблем у садејству са онима који су заинтересовани да у БиХ више не буде рата.

(крај другог дијела)

У сутрашњем наставку прочитајте:

Рат као аргумент?