Јереј мр Драган Грујић из Епархије бањолучке Српске православне цркве, наш је логичан саговорник на данашњи дан.

Шта представља Божић, овдје и данас?

Вријеме у коме живимо дефинитивно и на жалост истиче у први план све оно што у својој суштини јесте негација човјека, његове личности и слободе избора. Празник Божића гледано из ове перспективе управо наглашава и пројављује бунт оваквом отуђењу човјека 21. вијека – позивајући га на заједништво, солидарност и на највећу вриједност сваког здравог друштва и нације – породицу.

Божић је празник породице – гдје сви сабрани око заједничке молитве и трпезе(љубави) пројављујемо највећу, нажалост заборављену и игнорисану вриједност човјека – да живи у првој Богом благословеној заједници и да из ње црпи све неопходне вриједности и благодати које Бог кроз њу даје.

Од распада СФРЈ, стално се прича о "повратку вјери". Да ли се данас може рећи да је он у РС стваран или је само декларативан?

Повратак вјери и прихватање вјере је дуготрајан процес и не може се окарактерисати као подухват за један дан или једну годину. Деценије које су иза нас учиниле су да генерације људи одраслих у богоборачким системима вјеру гледају на начин који све оно што је везано за цркву и вјеру представља као опасност за државу и друштво.

Вратити се вјери значи, у нашем случају преобразити свој начин размишљања, живљења и односа према другим људима. То није ни мало лак и једноставан процес. У том степену се може и окарактерисати наш повратак вјери – колико смо спремни да се мијењамо са Христом и у Христу.

Због тог дисконтинуитета, људи често не знају шта све изискује православни обред. Постоји ли нека врста свесрпског "правила службе" који би вјерници могли консултовати, да не буде као у изреци "друго село други обичаји"?

Пракса различитог поимања вјерских обреда има своје корјене у локалним обичајима одређене заједнице али и у теоретском непознавању своје вјере. Обреди Цркве су идентични гдје год Црква егзистира, јер богослужбене књиге су штампане и усаглашене са свим помјесним Црквама.

Проблем настаје у процесу „навикавања“ одређене заједнице Црквом написаним обредима, на уштрб локалне праксе неке средине која врло често своје разлоге за одређено понашање црпи из предхришћанског начина размишљања.

Једно питање које илуструје ово испред. Да ли се смије китити бадњак, као што се то чини са јелком? Да ли је гријех китити јелку и какав је став СПЦ као иститутима као што је Деда Мраз?

Кићење јелке је пракса потекла из Француске, везана за хришћане Западне Цркве – римокатолике. Јелка је изабрана као зимзелено дрво које осликава трајање, вјечни живот, негацију смрти - увијек је жива, зелена и увијек се односи на Христа, као његова икона.

Пренешено на наше терене пројављује се Бадњак, са дубоком традицијом у времену покрштавања Срба. Символика је иста, уношење Христа у дом са уношењем бадњака, односно јелке.

Прича о Деда Мразу је покушај да се обесмисли све оно што је везано за хришћанство. Сама прича о поклонима, помоћи дјеци и путницима је више него јасан путоказ према житију Светог Николаја Мирликијског чудотворца и читава прича је дубоко прожета хришћанским набојем. Наравно, овако резоновање не одговара или није одговарало свима и тражи се компромис са неким другим ликом или причом.

Ове године имамо случај да је служба у Саборној цркви у БЛ заказана у поноћ, а до сада је одлазак на тај обред о Божићу у народу познат као "уранак". Шта је разлог томе?

Жеља да се сатнице почетка Божићних Литургија усагласе у свим или у готово свим Епархијама СПЦ, резултирала је почетком Божићне Литургије у поноћ.

У црквеном животу неминовно долази до промјена, али се СПЦ чини да је прилично инертна у односу на неке друге вјерске заједнице. Да ли у Бањолучкој епархији има неких пројеката као што је црквени радио или телевизија у кабловској понуди?

Многи не могу или не желе да разумију да је и ћутање такође једна врста одговора или поруке у одређеним ситуацијама. Не мјешати се у нешто, јесте исто тако валидан став као и жеља или потреба некога да се мијеша у одређене теме или проблеме.

Пројекти мисионарења Цркве кроз властите медије јесу једна од наредних фаза у постојању Цркве и они ће свакако бити присутни и у Бањолучкој Епархији.

Колико црква ради на томе да се приближи својој пастви, посебно младима који су пред великим изазовима новог времена? Стиче се дојам да људи нерадо питају свештенике питања попут ових данас?

Црква огроман напор улаже да добије битку са „номиналним“ хришћанима и то је вјероватно највећа обавеза Цркве у времену испред нас. Ако би сви они који се декларативно изјашњавају као хришћани били или постали и практични хришћани онда би се могло рећи да је Црква успјела у свом раду. Млади људи су потврдили да су у највећој мјери заинтересовани да од номиналних прерасту у практичне, живуће хришћане.

Сваки неспоразум или одбојност настају као резултат недовољног познавања или упућености. Чини ми се да ми Срби ову чињеницу највише примјењујемо на својој Цркви, гдје врло често доносимо закључке о раду или постојању Цркве кроз призму малочас речену – не познајем, не разумијем, стидим се... и као резултат пројављује се слаб, недовољан или одбојан став према Цркви.