Потпуно невјероватни Вукановић, показује да правде и права највише недостаје овој земљи.

Не пада нам напамет да у будућности успостављамо неку награду која би се звала "Награда за новинарску храброст - Небојша Вукановић". Зато овог момка који поштено и часно извјештава о догађајима у Требињу и Херцеговини, увијек питајући обе стране у сукобу за изјаву; не треба оставити на цједилу.

Очекујемо да ће цјелокупна медијска заједница да се солидарише са Вукановићем, да он и људи слични њему не би падали у очај, како су једини преостали као чувари ватре у тами. Преносимо његово отворено писмо јавности, кроз Фронтал.РС; који открива сасвим невјероватно очигледну неправду полицијског и судског система. Надајући се притом, да особе које одлучују о безбједности ово помно прате, те да ће истражне радње и заштита људи од стране локалних моћника бити што скорије проведене:

Држава дјелује

Држава ипак постоји и дјелује, и то сам ових дана осјетио и на својој кожи.

Пише: Небојша Вукановић

Настојећи да ме демантују и покажу да полиција и правосудни органи добро сарађују и раде одговорно свој посао, Основни суд у Требињу недавно ме је по пријави полиције, осудио на казну условне слободе у трајању од пола године, и плаћање новчане казне. Тако сам се на најбољи начин увјерио да држава функционише, и да се одлучно бори против криминала, мафије, преступника и окорјелих кримналаца.

Прије неколико мјесеци на моју кућну адресу дошла је још једна у низу плавих коверти, и у први мах сам помислио да се ради о новој тужби које директори и моћници подносе судовима против мене, како би заштитили свој углед и образ од неоснованих напада и клевета.

Ипак, изненадио сам се када сам отворио коверту пристиглу из бастиона правде, требињског Основног суда, и видио да сам оптужен за нарушавање јавног реда и мира. Не пијем, не тучем се, и не дрогирам. Зато сам у први мах помислио да се ради о некој грешци, али пажљивијим читањем оптужнице, присјетио сам догађаја уочи Васкрса прошле године.

Начелничка Батија

Наиме, након завршене утакмице на стадиону "Полице" док сам чекао да узмем изјаву од тренера, напао ме је Драгослав Ћук звани "Батија", брат начелника општине Доброслава Ћука, псујући ме, вријеђајући и пријетећи; јер наводно блатим и нападам његовог брата, државу, општину, град, клуб и цркву.

Нападу се придружио и сам начелник, који је потврдио исправност братовљевих ријечи и ставова, као и група присутних улизица и увлакача, која је искористила прилику да покаже своју лојалност и оданост, угледним и важним људима.

Иако сам се само бранио и питао: Шта хоће? Зашто ми не дозвољавају да радим свој посао? - умјесто да ме заштите полиција, органи реда и чуварских служби; отјерали су ме са стадиона како наводно не бих правио инциденте и допринио кажњавању нашег мезимчета, Фудбалског клуба Леотар!

Случај сам, како то закон и правила налажу, пријавио полицији. Очекујући да ће се бар нешто подузети, јер то није био први пут да нападају на мене, моје чланове породице и имовину. Нека блага казна или укор, показао би појединцима и силницима да нису у праву, и да без обзира на новац, власт и моћ коју посједују не могу да раде шта год хоће.

Опростиће ти што те тукао

Али, ја нисам правник, и очито не знам шта је право, правда и закон. Полиција је подигла пријаву против мене, као првооптуженог, и против г-дина Драгослава Батије Ћука, и ставила ми на терет да сам прекршио наше законе и јавни ред и мир, и да ја треба да одговарам.

У пријави коју је потписао Зоран Миљановић, командир Станице полиције Требиње, између осталог стоји:

"18.04.2009. године око 18.15. у Полицама на стадиону, нарушили су јавни ред и мир на начин што се Ћук обратио Вукановићу „Пишеш ли то опет црне ствари и блатиш град, смраду, фукаро, јебем те у уста мртва хладна...“, а Вукановић је реаговао „срам те било, шта ти више хоћеш, ти мени да кажеш да ја блатим овај град и да ја необјективно информишем, питај брата како ја информишем јавност и шта радим“. Дакле, Вукановић је нарушио јавни ред и мир по члану 7, а Ћук по члану 8 Закона о јавном реду и миру, што је кажњиво по истим члановима истог закона“...

Као доказ за оптужницу узета је службена забиљешка полицајца Радомира Брковића, те моја и Батијина изјава на записник.

Нисам правник и није ми било јасно како сам то ја нарушио закон, па сам тражио од првог човјека требињске станице полиције, г-дина Зорана Миљановића, да ми образложи због чега је подно пријаву против мене. Ипак, он није имао времена да ми образложи своју одлуку, упутивши ме код предметног судије требињског Основног суда.

Предметни судија Александар Перишић, на суђењу ми је објаснио да сам циком, виком, галамом и лармом прекршио јавни ред и мир по члану 7 Закона о јавном реду и миру, и компромисно одлучио да мене и Батију поштено и равноправно, шта више и братски, осуди на казну од по пола године условне казне, и плаћање 150 марака казне трошкова суђења.

Па није ни пуно

Нисам добио одговор на проста питања: Чиме сам направио прекршај? Шта сам лоше урадио? И шта човјек треба да ради и како да се брани, када га неко нападне на радном мјесту? Како то да су у истом положају нападач и његова жртва?

Ако сам ја осуђен на пола године некакве условне казне због ријечи „шта хоћете ти и твој брат“ упућене нападачу, како би онда требало да се суди дилерима, разбојницима, лоповима? Зашто они добијају исте или чешће блаже казне?

Нисам правник, и не знам тачно о каквој се условној осуди и слободи ради, ал' претпостављам да ће по тумачењу наших праведника, часних и честитих дјелиоца правде, бити довољно да у наредних пола године гласније стиснем сирену на аутомобилу, радујем се неком голу на утакмици и гласније позовем пријатеља на улици; па да ме органи реда баце у окове.

Батијин напад није једини, а занимљиво је да ме је на истом мјесту недавно пресрео, и на сличан начин са мном разговарао, и Преосвештени херцеговачки владика Григорије, бахато ми наређујући:

"Дођи овамо мали, требињски папарацо и лажове, немаш право да ме снимаш, сликаш... бриши брже одавде да те не гледам очима...“.

Ја бих се умијешао

Прошле године група младића пресрела ме је на улици, избуцала кошуљу на очиглед полицајца удаљеног свега пар метара, који је, умјесто да бар покуша да ме заштити, тихо и полако одшетао са мјеста догађаја.

То сам рекао начелнику полиције г-дину Зубцу, али осим одговора "да сам био ту, ја бих се умјешао" наравно да ништа није предузето.

Умјесто да држава и њене институције пруже бар минимум заштите новинарима, они их осуђују и кажњавају без основа и разлога, а насилнике и моћнике амнестирају.

Од овакве државе и судова нисмо ништа пуно више и боље ни очекивали, али ма колико се навикли на њихов неморал, бахатост и осионост; некада знају и да нас изненаде.

Не треба бити пуно мудар па видјети гдје нас све ово води.