На предсједничким изборима побиједио је Александар Лукашенко, са 79,7 одсто гласова. 639 ухапшених су засад губитници.

Пише: Огњен Савић

Ове бјелоруске председничке изборе су обиљежили протести, оптужбе за фалсификовање резултата, бруталне реакције полиције и масовна хапшења опозиционара, међу којима и шесторица од деветорице Лукашенкових противкандидата. Такође нешто на шта смо навикли у источној Европи након избора.

Први протести су букнули већ у недељу, одмах по затварању бирачких мјеста. На Тргу независности у Минску, полиција је силом растјерала неколико десетина хиљада демонстраната.

Некљајев добио по глави (буквално)

Најдебљи дебљи крај су извукле присталице предсједничког кандидата Владимира Некљајева, који је у сукобу задобио повреде главе и који је на крају, након болнице, одведен у затвор. Од 639 ухапшених, неколицини пријети робија од 15 година, због "организовања нереда". Полиција је и данас прочешљавала Минск и хапсила Лукашенкове противнике.

Из свијета, углавном оног Западног, чуле су се у међувремену осуде хапшења. Они медији који говоре о Бјелорусији као "једној од црних тачака Европе кад су у питању људска права и слободе", опет су пропустили да се баве Хашимом Тачијем, Саудијском Арабијом, Пакистаном, те јужноамеричким диктатурама под спонзорством САД. Исто важи и за владе које спонзоришу те медије.

Тако је Бијела кућа саопштила да "не може прихватити изборне резултате као легитимне", али је Кремљ (гле чуда) заузео другачији став - избори су унутрашња ствар Бјелорусије.

Што је Лукашенко "лош момак"?

Лукашенкова владавина се на Западу назива "посљедњом правом диктатуром у Европи", али педесетшрестогодишњи Лукашенко за своје сљедбенике упркос томе носи надимак "Батка" (отац). За критичаре је он пак "психопата који примјењује стаљинистичке методе владања". Но, чак су и неки руски новинари недавно оптужили истог да пати од психичких поремећаја, да је параноик и нарцис попут Стаљина и Хитлера. Амерички дипломати, пак, увјерени су да Лукашенко никад неће својевољно предати власт над Бјелорусијом.

Лукашенко је током владања снажно централизовао земљу. Од 1994. године, успио је да одржи стабилност Бјелорусије, те она послије Русије и некадашњих балтичких република, има највиши стандард у постсовјетском простору. Тако да тачну анализу његове владавине и њеног утицаја на бјелоруски народ, тешко можемо знати без суочавања са дешавањима на терену.

Захваљујући западним медијима исти је постао познат по искреном жаљењу због распада Совјетског Савеза (када код нас, рецимо, неки жале због распада СФРЈ – онда је то позитивна носталгија), па чак смо Лукашенка хватали у "хваљењу Хитлерових владарских способности". Осим да је Хитлер очигледно имао неку врсту умијећа у политичком животу, барем са научно-историографске тачке гледишта, јасно је да се Бјелорусија из неког разлога редовно ставља на тапет као "недемократска земља". Што све можда и не би било спорно, да у се случају сличних или чак горих потеза Михала Сакашвилија, предсједника Грузије, у истим тим медијима он представља као "прозападни демократа".

Батка најавио насљедника

Лукашенко опет свој пи-ар базира на другом приступу. "Имам само синове и посао. Евентуално је ту спорт којим се активно бавим", говори љубитељ хокеја на леду и фудбала. Но, његова два одрасла сина имају положаје у државном апарату, али би најмлађег, Николаја из ванбрачне везе, волио да види као насљедника.

Лукашенко је прије двије године на питање ко би га могао наследити показао на тада четворогодишњег сина: "Мислим да би он био добар избор. Одличан је дечкић".

Зато што не носи придјев "прозападни" је вјероватно кључна ствар у његовом лошем имиџу на Западу и остатку свијета који тај запад слуша. За разлику од Украјине, Молдавије или Грузије; гдје је захваљујући "демократском спонзорству" са Запада стандард грађана изузетно низак, а политичка нестабилност потпуно паралише ове државе у било каквом озбиљном развоју; у Бјелорусији то није случај.

Тако би многи који су присталице Џулијана Асанжа и његових објава, били склони рећи да се Лукашенково име у негативном контексту провлачи само зато што се труди одржати добре односе са Русијом. Примјера ради у Бјелорусији се прича руским језиком, те Лукашенкова власт није измишљала украјински језик, који је као "дијалекат великоруског" за вријеме совјетске власти изумро као и бјелоруски. Но, то је ситуација врло добро позната свима из бивше СФРЈ.

Да ли је и ситуација са насљедницима?