Компанија Пинк је купила македонску телевизију К15 и тако се проширила на крајњи југ српске државе прије Првог свјетског рата.

Пише: Ненад Табаковић

Директор и власник корпорације Пинк, Жељко Митровић, изнио је детаље о пословању институције којој је на челу, наглашавајући да је у питању „једна од највећих продукција у Европи“ и да ће у телевизију К15 уложити 5 до 8 милиона евра, те јој промијенити име у Пинк 15. Учинио је то у интервјуу за сопствену мрежу телевизијских станица, и њиховим дневницима, обнародујући да је Бивша Југословенска Република Македонија пета, а да ће Бугарска ускоро да постане и шеста земља са земаљским емитером ове телевизије.

Занимљиво је да је при даљим плановима ширења Митровић нагласио да је циљ продријети на тржиште још увијек неосвојиве му Хрватске, затим Албаније „и Косова“. Именујући јужну покрајину Србије без других одредница, напримјер „повратак компаније Пинк на територију Косова“, Митровић је још једном показао како његова компаније прије свега гледа профит. Тако бивши заслужни члан партије Југословенска левица, коју је водила супруга у Хагу упокојеног Слободана Милошевића, Мирјана Марковић, још једном исказује потпуно одсуство сензибилитета према српском националном интересу.

Исто тако је Пинк један од главних инсталера југоносталгичне хистерије у Србији, јер је био главни промотер бивших СФРЈ-звијезда у Београду; али и творац неких сасвим нових појава, које су тек након тога постајале популарне у земљама из којих су дошли у србијански етер. За то исто вријеме, па и данас, у Хрватској је био немогућ, а и данас је у великој мјери и политички мотивисаном омјеру, продор музичке продукције из Србије у супротном смијеру. Није згорег нагластити да је правовјеран побочник Пинку у овом послу био и емитер Кошава. Прво радио, а затим и телевизијска станица Марије Милошевић, кћерке већ помињаног умореника у Хагу.

Бора Ђорђевић звијезда у Загребу

Довољно је само помислити на могућност да нека станица са националном покривеношћу у Хрватској развија код тинејџера љубав према Рибљој Чорби, и то систематски и без престанка, па да се схвати да се и у овом случају удовољава нечијим клеронационалним фрустрацијама, само како би се ушло на тамошње тржиште. Тако „српски народњаци“, односно новокомпоновани вал српске тзв. турбо-фолк музике јесу врста андерграунд покрета у Хрватској, отприлике као што је алкохол точен у присуству важних државних службеника у САД током прохибиције, али званично није било легалан. Сви ти „српски народњаци“, већ одавно имају искључиво латиничне омоте својих носача звука.

Но, Пинк шири свој утицај прецизно и податно удовољавајући властима у земљама на које се шири. Сјетимо се да је у Сарајеву ово ширење називано „ружичаста агресија“, а данас имамо омјер између опремљености Бањолучког и Сарајевског студија, по унитарном принципу унижавања Бање Луке, какав промовише и оличава, рецимо, БХТ.

Због огромног броја, прије свега српске дијаспоре у овој земљи, Жељко Митровић је најавио да је Пинк, што се земаљске покривености тиче, заинтересован још евентуално за Аустрију и да се од тог тренутка платформа диже искључиво на ниво глобалне сателитске мреже.

За прије је очекивати да Борис Тадић и друштво покрену уставну иницијативу да се црвена боја на српској застави промијени у ружичасту, него да србијански богаташи настали из смутних времена деведесетих, учине било шта за народ чија отвореност и недостатак клеронационалистичких порива им је и омогућио такву експанзију.

Ваљда К-15 неће прописати латиницом, ако то Митровићу буде постављено као услов да уђе на тржиште албанског етноса.