Љетње рачунање времена у Европи се завршава сљедећег викенда, у ноћи између суботе и недеље.

Сатове у недељу 31. октобра у 2.00 по средњеевропском времену треба помјерити један час напријед, на 3.00. Од недеље ће свитати један сат раније, али ће раније и падати мрак.

Љетње рачунање времена у сјеверној Америци трајаће седмицу дуже, до 7. новембра.

У Европи љетње рачунање почиње посљедњег викенда у марту и траје до посљедњег викенда у октобру.

Први приједлог за увођење љетњег рачунања времена изнио је Новозеланђанин Џорџ Хадсон 1895. године Велингтонском филозофском друштву. Хадсон је био ентомолог, пасионирани сакупљач инсеката, а радио је по сменама и желио је да што више искористи слободно вријеме после. Због тога је дошао на идеју да се сат дневног свјетла љети из раног јутра „пребаци” на вече.

Сличну идеју изнио је и британски предузимач Вилијем Вилет 1905. године и њу је здушно подржавао посланик Роберт Пирс који је 1908. поднио приједлог закона, али га парламент није разматрао.

Љетње рачунање први су увели Њемачка, Аустроугарска и њихови савезници у Првом свјетском рату, 1916. године, ради уштеде угља у ратно вријеме. До 1918. године исто су учиниле и остале европске земље, Русија, односно СССР, и САД.

Данас љетње рачунање времена користе САД и Канада (са изузетком неколико држава (Аризона, Хаваји и Саскачеван), неколико кариписких држава, Европа, блискоисточне земље, Египат и Мароко на сјеверној хемисфери.

На јужној хемисфери, где је љетње рачунање времена почело крајем септембра или почетком октобра, уводе га Чиле, Парагвај Уругвај, делови Бразила, Намибија и поједине територије Аустралије.