Само у оваквим ванредним ситуацијама, може се видјети каква је уствари та држава која нам шаље Дагласа Меклхенија и Мајкла Полта

Писао: Дани(ј)ел Симић

Шта заправо значи: Ми смо уз вас у молитви? Те ријечи су одмах написали у склопу Вирџинијa Тек универзитета, како би означили мјесто гдје полажу цвијеће и остављају поруке за несрећно страдале студенте. Откуда ја знам такав детаљ? Па зато што се по ко зна који пут поновило оно, што смо имали прилике видјети 11.09.2001. године. Сјећате се оно, Менхетн, Пентагон, авиони, Бин Ладен...

Деси ли се каква несрећа у САД, на англосаксонским тв-постајама више нећете гледати ништа друго. Чим шмокљан којег нико није примјећивао, практично демонстрира право на други амандман устава им, и убије 32 колега легално купљеним наоружањем; морају се огласити генерални секретар УН и премијер Јужне Кореје.

Читав дан није објављивано ко је то урадио, а што је утврђено врло брзо. Зашто? Па због косих очију и корејског поријекла овог социопате, настањеног у Америци од осме године. Као, узбуниће се руљци из бјелачких предграђа, па кренути у лов на Брус Лија и Џеки Чена.

Два дана касније, у паузи која би иначе била рекламни блок, сазнаћете да је на пијаци у Ираку страдало 160 људи. Толико о толеранцији и слободи медија.

Само у оваквим ванредним ситуацијама, може се видјети каква је, уствари, та држава која нам шаље Чарлса Инглиша и Камерона Мунтера. То су ови који ће ваљда замијенити Дагласа Меклхенија и Мајкла Полта. А за њих већ знамо какви су. Полт у Београду каже да је намјера његове земље да оцијепи Косово од остатка Србије, а Даглас у Бањој Луци како то нема никакве везе са РС. И остатком БиХ. Логично, зар не?

Поред филмски увријежене слике о изопачености, то је изузетно религиозна земља. Гдје је непожељније да дијете на телевизији види женску сису, него убиство. У којој мораш имати 21 годину да би купио пиво, а 18 да купиш пушку. Да ми њој радимо оно што она нама, 'ладно би ркнула једну атомску из самоодбране. Дакле, нормална земља.

Што се не може рећи за српске државне творевине, које полако копне усљед вишка љубазности, и губитка нагона за самоодржањем. У Америци се барем добро зна моћ телевизије, па она ово супрематистичко лице показује само у случајевима кад јој подгори под гузицом. У осталим, захтијева од остатка планете да своје људе испоручују судовима у трећим земљама, поштују одлуке УН, људска и мањинска права, слободу медија...

Најодвратнији у свом овом лицемјерју, јесу наши људи који кажу: Ма добро, то се све зна. Нема никаквих људских права, то је друго име за освајање. Неправедни су, али јачи. Која је онда сврха то понављати?

Баш због тога се ништа ни не мијења! Чак и када би могло. Јер, уколико појединац или заједница, дођу до нивоа да им је простачки рећи како их се тлачи, на добром су путу да јарам носе довијека. И никада то није довољно пута поновити!

Ево примјера. Спаковасмо кући Педија Ешдауна, али недавно и поданике британске круне, обучене у маскирну униформу. И шта сад?

Ништа, јер се научисмо полтронисати. Тако не само да нам није пало на памет да, по угледу на САД, напишемо Декларацију независности; већ смо допустили да се пред Музејом и Националном библиотеком РС, постави спомен-плоча у част њиховог боравка. Ми смо им, ни мање ни више, него – захвални.

Аман узаман! За шта? Што су нас 1995. авиобомбама истресли из гаћа, уназадивши нас технички за минимум двије деценије? Ако не што омогућише комшијама да причају бајке како и они умију ратовати, онда сигурно јер ево већ 12 година звецкају оружјем. Дају ритам-секцију свакој тиранској одлуци Високих представника, којима се рушио Дејтонски споразум?

Зато мислим да је крајње вријеме, за мало американизације РС!

Вјерујем да је градоначелник Давидовић сигурно имао паклени тајни план, кад је откривао ту бруку од спомен-плоче. Привремено се претварао да је заборавио прошлост, послије ће окренути плочу, и дислоцирати је у Рамиће. Не таласамо сад, порад конспирације да из Уставног суда изјуримо странце који нас прегласавају. Онда ће предложени амблем РС испасти оно што и јесте: спрдња којом купујемо вријеме. Не зато што се Декларације независности проглашавају тек 4. јула, већ што се до њих стиже обиљежавајући Дан борца!

Одакле црпим оптимизам? Ако је вјеровати пропагандистима из Сарајевске нахије, премијер Додик је коначно послушао мој приједлог из прошлог броја: Смањио по домаћима, а расплео по иностранима. Један од њих се толико рашкамутао, како га је баш он смијенио са мјеста уредника на БХТ, да је то тужно и за слушати.

Ако је истина да Додик има толику моћ, незапамћену из наших 49%, обећавам да више нећу написати ни један критички ред. Али ако и он јавно обећа, да проводи просвећени апсолутизам како би нас повео ка независности, и учинио да будемо попут Америке: Земља слободних и дом храбрих.

Кад они што су више фенси од мене одбијају, бојећи се да тако неће добити акредитацију за концерт Ролингстонса, онда ћу ја морати да поменем ту сељачку, досадну, и крајње аут ствар. Чисто да би сачувао то зрнце американизма што још има у нама, а пада у ово доба године.

Мученици из Јасеновца, до даљњег вам немамо поручити ништа ново, осим: Ми смо уз вас у молитви.

Екстра магазин (Бијељина) мај 2007.

Везане вијести:

42 руке у зраку

Будућност у повратку: Српска мора Напријед, па макар и у Провалију