ЛОНДОН - Професора политичке историје на универзитету Оксфорд Марк Алмонд сматра да су Запад, односно Вашингтон и ЕУ, након свргавања са власти Слободна Милошевића, схватили да им је много јефтиније да купе политичку и медијску елиту него да помогну грађанима Србије.

"За неколико стотина милиона евра можете да овладате кључним политичким финансијским институцијама, док би за побољшање животног стандарда становника било потребно много милијарди. То не важи само за Србију него и за све посткомунистичке земље" - појаснио је он.

Алмонд је истакао да је технологија којом су срушене власти у Грузији 2003, Украјини 2004. и Киргистану 2005. прво испробана у Србији.

"Да би поразила Милошевића на изборима, односно да би га, у случају потребе, срушила на улици, опозицији је била потребна подршка Запада. Добила је обуку, савјете, разну опрему, али и новац, којим је, између осталог, купила лојалност неких дијелова безбједносног апарата" - објаснио је Алмонд и додао:

"Исто се десило у Украјини и Грузији - у тим земљама, владе су просто одуване, али су се грађани послије неколико година разочарали и понегдје су се, као у Украјини, вратили на старо. У Србији то није било могуће зато што алтернативе новој власти није било. Милошевић и Шешељ испоручени су Хагу, а једино су они могли да евентуално мобилишу разочаране губитнике транзиције".

Говорећи о дешавањима у Србији 2000.        године и рушењу власти, Алмонд је рекао да "треба признати да је и прије 5. октобра у Србији било избора и да је Милошевић имао изборни легитимитет".

"Те 2000. године он је расписао изборе на којима је изгубио. Лично сматрам да је требало одржати други круг предсједничких избора на којима би кандидат опозиције сигурно побиједио, а избјегле би се уличне борбе и паљење парламента у Београду" - наводи он.

Што се тиче демократије, у протеклих десетак година владе свих земаља које теже чланству у ЕУ морале су више да слушају Брисел и ММФ, него своје бирачко тијело - оцијенио је Алмонд и истакао да је малим земљама, зависним од стране финансијске помоћи, врло тешко да успоставе истинску демократију, јер је политичарима понекад важније да добију гласове у Бриселу него у Београду.

"Послије пада Берлинског зида, Вашингтон и ЕУ били су далеко мање великодушни - улагали су у политичке и економске елите, док су обичне грађане практично препустили њиховој судбини", закључио је професор политичке историје на универзитету Оксфорд Марк Алмонд.