Свјетско првенство у фудбалу, за колекционаре широм свијета, почело је издавањем најновијег “Панини“ албума са самољепљивим сличицама – Свјетско првенство 2010.

Сви љубитељи овог култног хобија или они који то тек постају, напокон су “дошли на своје“. Код нас је неписано правило, да је ова врста занимације резервисана само и искључиво за дјецу, али прави фанови ове непревазиђене традиције (без обзира на године), већ одавно су на ову тему престали да улазе у било какву врсту полемике са “одраслима“.

Пише: Борис Латиновић

Неописив је осјећај ишчекивања и стрепње - Када ће се албум и сличице појавити на киосцима? Колико има укупно сличица у албуму? Да ли ће нас срећа послужити по питању што мањег добијања “дупликата? Како наћи потенцијалне “жртве“ за размјену...

Играње (сада већ носталгичних) игара: пар-непар, црно-бијело, поклапе, ћизе-близе... остаће прекривено велом носталгије једног прошлог времена и безбрижног дјетињства, које је замјенила дигитализација модерног доба, у којем се истичу он-лајн размјене (мјењаже) на разним интернет сајтовима у региону.

Код нас данас, првобитни “дух“ рапидног раста колекционара, доживљва своју (благо речено) стагнацију (да не кажемо назадовање), посебно међу млађом популацијом. Тешко је у друштву које се бори за голу егзистенцију, одвојити вријеме и новац за један овакав хоби, али они најупорнији упорно пркосе недаћама и препрекама, борећи се за своје “мјесто под сунцем“.

Ово управо и јесте једна прича, којом се жели оставити валидан писани траг једног културног феномена, а уједно је и апел за додатну популаризацију ове врсте забаве (код нас) међу широким народним масама.

Како је почело

Све је почело 1961. године, када су браћа Панини (Ђузепе и Бенито) из италијанског града Модена, почели дистрибуисати своје албуме и сличице по читавој Италији. Њима двојици су се касније (1963. године) прикључила и друга два брата из породице Панини, Умберто и Франко. На насловној страници првог албума, који је био посвећен италијанском фудбалском шампионату (Калчо) за сезону 1961/62, био је фудбалер “Милана“ Нилс Лидхолм, док је прва штампана сличица био капитен “Интера“, Бруно Болки.

Од осталих занимљивих имена, која су се нашла у овом раритетном албуму, издвајамо тандем “Милана“ Ћезаре Малдини - Ђовани Трапатони, “Јувентусовог“ Аргентинца Омара Сиворија, као и двојицу српских (у то вријеме југословенских) фудбалера у дресу Сампдорије Вујадина Бошкова и Тодора Веселиновића.

Тада се није могло ни наслутити, какве митске пропорције ће достићи вриједност овог албума, чија се цијена данас процјењује на неколико хиљада евра!

Први албум посвећен свјетским фудбалским првенствима (у издању “Панинија), појавио се 1970. године за Мундијал у Мексику и у њему се укупно нашла 271 сличица. Данас, овај албум представља “Свети грал“ за све колекционаре широм свијета.

Касније ће се показати, да је управо овај албум означио прекретницу међу фановима у Италији и осталим (појединим) дјеловима Европе, иако људи из “Панинија“ сматрају да је врхунац продаје услиједио крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека.

“Панини“ данас има годишњи обрт од неколико стотина милиона евра, који за вријеме свјетских првенстава у фудбалу достигне мегаломански профит од готово 500 милиона евра. Само сличица фудбалера, до данас је публиковано преко 30 милијарди, а суштина технологије је деценијама остала непромјењена.

На специјалној машини се одштампају два листа дуга неколико десетина метара са само једном сличицом, који онда иду у машину која их реже, па их по методи случајног узорка пакује у кесице. Ова издавачка кућа, тренутно запошљава око 750 људи широм свијета, а своје представнике има у више од 100 земаља. Ауторска права за издавање (у овом случају албума свјетских првенстава) плаћа Свјетској фудбалској федерацији (ФИФА) која не жели да саопшти о којој суми је ријеч, али и националним федерацијама са којима и директно преговара да би могла да објављује сличице њихових репрезентативаца.

Идејни творац ове издавачке куће, Ђузепе Панини, волио је загонетке и слагалице. Такође је био и аутор укрштеница, под којима би се потписивао са псеудонимом “Витез“. Управо то га је и навело, да за официјелни лого своје фирме изабере витеза на коњу, који је данас најпрепознатљивији симбол за албуме и сличице у читавом свијету. Умро је 18. октобра. 1996. године у 71. години живота.

Албуми у бившој Југи

Код нас су “Панини“ фудбалски албуми доживјели своје премијерно издање 1974. године, када је тадашња домаћа издавачка кућа “Дечје Новине“ из Горњег Милановца, у кооперацији са овом италијанском издавачком кућом, на тржиште пласирала официјелни албум посвећен свјетском првенству, које је те године играно у Западној Њемачкој.

Ово (слободно ћемо рећи револуционарно) издање албума, у којем се нашло округло 400 сличица, послужило је као генерелна најава “бума“ који је тек требао да услиједи. Као продукт ове сарадње, услиједила су многобројна заједничка издања за подручје Екс-Ју, међу којима су највеће тираже достизали управо албуми са фудбалском тематиком (“Шпанија 82“, “ЕУРО 84“, “Мексико 86“...).

Антологијско издање албума “Италија 90“, пробило је све до тада постављене и магичне границе тиража, пошто је продано у преко 100 хиљада примјерака! Овај албум, који је симболично означио крај једне државе и свих људских моралних вриједности на неодређени период, до данас је остао синоним за најуспјешније и најплодније вријеме међу свим колекционарима. Ко се још не сјећа култних сличица, на којима су се налазили “ликови“ којима се и данас, слатко и грохотом насмијемо: Карлос Валдерама (Колумбија), Сирил Маканаки (Камерун), Виктор Чанов (СССР)...или комплетних репрезентација Шкотске (у оним пресмијешним дресовима) и УАЕ (имена и фаце довољно говоре). Имала је и некадашња СФРЈ “пацијаната на извоз“ у овом албуму (Зоран Вулић, Предраг Спасић и Харис Шкоро).

Двије године касније, на нашем тржишту се појавила и посљедња заједничка акција “Панинија“ и “Дечјих Новина“, у облику албума – “ЕУРО 92“. Своје мјесто у овом албуму, нашла је и репрезентација “умируће“ Југославије, која се кроз квалификације регуларно и веома доминантно пласирала на ово такмичење. Као што је свима познато, због санкција, Југославија је у посљедњи час буквално протјерана са овога првенства.

Битно је и напоменути, да је “Панини“ за овај европски шампионат за интернационално тржиште штампао много квалитетнију верзију албума и сличица у односу на ову која се појавила на територији бивше Југославије. “Панинијев“ албум посвећен свјетском првенству у САД-у 1994. године, није се појавио на територији БиХ и Србије, што је представљало огроман ударац за све пасиониране колекционаре са ових простора. “Дечје Новине“ су по лиценци америчке издавачке куће “Апер Дек“ направиле своје издање албума за овај Мундијал, али је то представљало само слабу утјеху због ускраћености на “Панинијево“ издање.

На сву срећу, “Панини“ се поново вратио већ за Европско првенство 1996. у Енглеској, али треба (искрено) рећи да је те године много већу популарност међу домаћим колекционарима имао албум са истом тематиком (“ЕУРО 96“) енглеске издавачке куће “Мерлин“, који је заиста био перфектно урађен. Стазама старе славе на овим просторима, “Панини“ је наставио да хода издањем за Свјетско првенство 1998. у Француској, које је ипак имало својих (радикалних) недостатака.

Наиме, на тржишту се уопште нису појавиле сличице иранских репрзентативаца! Колекционари су били ускраћени да комплетирају (попуне) овај албум, а они најупорнији су чак и директно контактирали „Панинијево“ представништво у Модени, гдје су им одговорне особе за ову проблематику признале своју грешку и послале “спорне“ сличице на кућну адресу.

Баш од овог првенства, код нас је започео негативан тренд који се и до данас активно одржава. Пред свако европско или свјетско првенство, појави се неколицина плагијаторских издавача албума посвећених овим првенствима, чиме разне групе и појединци оскрнављују овај колекционарски шмек (посебно) међу млађом популацијом. Тиме директно утичу на слабију продају Панинијевог официјелног издања (код нас), које је заиста најажурније и најрелевантније за овако велика такмичења.

Далеко од тога, да је “Панини“ безгрешан. Имали су и они својих “киксева“, нпр. када се у албуму “Италија 90“ није појавио најбољи стријелац тог Мунидјала, Италијан Салваторе “Тото“ Скилаћи или четири године касније за албум посвећен свјетском првенству у САД-у, када су урадили идентичну грешку, не ставивши најбољег стријелца, Руса Олега Саљенка. Као раритетну грешку, можемо издвојити и то, да се Бразилац Роналдињо није појавио у албуму за Мундијал у Јапану и Јужној Кореји 2002.

Колекционари из интереса

У свијету данас постоји посебна “сорта“ људи (сакупљача, колекционара...) која буквално живи и егзистира од препродаје “Панини“ албума и сличица. Ако се узме у обзир, да се цијене неких раритетних издања мјере у стотинама, па чак и хиљадама евра, јасно је да та мала и “одабрана“ групица итекако има своје интересе у циљу “популаризације“ овог хобија.

Неки од ових људи, посједују и импозантне колекције разних албума и сличица, а слободно се можемо запитати, да ли се управо ту налази та танка нит, која пријети да их од колекционарских залуђеника претвори у профитабилне и прорачунате материјалисте? Да ли код таквих особа уопште постоји термин - “колекционарска драж“ и што је још битније, да ли је код њих присутан овај осјећај, питање је на које вјероватно ни они сами немају адекватан одговор.