Предсjедници Русије и САД, Дмитриј Медведев и Барак Обама, потписали су нови СТАРТ споразум о даљем смањењу и ограничењу стратешког наоружања.

Прашким споразумом, потисаном у замку Храдачани, двије нуклеарне суперсиле обавезују се да ће смањити број нуклеарних глава за двије трећине у односу на лимите старог СТАРТ-а из 1991. године, а за 30 одсто у односу на последњи сличан споразум, СТОРТ који су у Москви 2002. године потписали тадашњи предсједници Владимир Путин и Џорџ Буш.

Споразум обавезује да у току наредних седам година оставе по 1.550 нуклеарних глава и 700 носача глава, дакле ракете, авионе и подморнице. Свака земља ће сама одређивати структуру свог арсенала.

Обама је Европљанима и свијету пред око 30.000 Пражана тај споразум обећао на истом мјесту прије годину дана, 5. априла, када је дошао у чешку пријестоницу на самит са Европском унијом.

Визија свијета без нуклеарног оружја коју је представио Обама подразумјева, како је тада казао, да ће се земље које га имају разоружавати, земље које га немају неће настоји да га добију а свако на свијету и земље у развоју имаће право да користи нуклеарну енергију у мировне сврхе.

Иако прве анализе споразума који ће бити објављен у пуној верзији до краја априла и предложен парламентима обе земље да га ратификују, упозоравају да се не ради о "револуцији у разоружању", Обама га види као крупан корак ка својој "прашкој" визији.

Дмитриј Медведев је синоћ по доласку у Праг оцијенио да је тај споразум важан и за Европу јер ће свакако наредних година обликовати глобални процес разоружавања.

САД и Русија стратешким арсеналима које им нови споразум оставља, могу и даље да униште једна другу чак 13 пута.

Према пратећим једностраним декларацијама, САД и даље намјеравају да развијају и планирају са НАТО своју противракетну одбрану, а Русија задржава себи право да од Прашког споразума одступи уколико процјени да ти планови већ угрожавају руске нуклеарне снаге.

Испод жита

Леонид Ивашов из Фода стартешке културе у Москви сматра да се смањење америчких расхода за одржавање и развој стратешких нуклеарних снага води на рачун повећања расхода за развој конвенционалних средстава нове генерације.

Ово постаје јасније ако се хронолошки прегледа суштина америчке војно-политичке стратегије последњих година.  

Џорџ Буш 2002. године ствара комисију за припрему „нуклеарног прегледа“ . У извјештају комисије дају се закључци да нова Русија није више озбиљна нуклеарна опасност по САД , да америчко стратешко нуклеарно оружје није ефикасно средство политичке стратегије САД у сфери безбиједности; оно не може да заштити Америку од терористичких опасности нити служи циљевима притиска на непослушне државе; одржавање стратешких нуклеарних снага захтијева значајне финансијске расходе и не одговара критеријуму „ефикасност – цена коштања. 

Као резултат, доноси се одлука о смањењу расхода за одржавање и развој стратешких нуклеарних снага и повећању расхода за развој конвенционалних средстава нове генерације. У својству компромиса са присталицама нуклеарног наоружања и оних који у Русији и Кини виде нуклеарну опасност, доноси се одлука о иступању из Споразума о ПРО из 1972. године и инсталирању глобалног система стратешке противракетне одбране. 

Џорџ Буш 2003. године утврђује концепцију „Брзи глобални удар“ и САД званично иступају из споразума о ПРО из 1972. године.

Ствара се Главна ударна команда САД, у чији састав је планирано да се преда 450 уређаја из састава стратешких нуклеарних снага модернизовавши их у високософистикована средства са конвенционалним пројектилима. Започиње рад на модернизацији четири највеће подморнице типа „Охајо“ за крстареће ракете. Умјесто 24 балистичке ракете на подморницама Трајдент-2, на подморницама се инсталира по 160 крстарећих ракета морског базирања „модернизовани Томахавк“. Балистичке ракете на подморницама Трајдент-2 модернизују се и претварају у високософистицирану бојеву главу. Истовремено се активира рад на стварању стратешких крстарећих ракета нове класе (домета до шест хиљада километара, брзине шест махова). Реализује се и обиман програм инсталирања 1.400 објеката стратешке ПРО. 

Концепција „брзог глобалног удара“  претпоставља наношење моћног концентрисаног удара са неколико хиљада високософистицираних средстава по држави–циљу у року од 2–4 часа, затим уништење најважнијих објеката који одређују стратешку стабилност државе и њену принуду на капитулацију. 

Концепција „Брзог глобалног удара“, 2009. Године предаје се у руке администрације Барака Обаме.

Прагматичари у новој администрацији рационално закључују: зашто трошити велике паре на наоружање које се не може примјенити (због могућности да се добије узвратни удар и опасности од радиоактивног загађења великих простора). Проблем Југославије и Ирака нису одлучиле нуклеарна, већ конвенционална средства уништења. Притом су главну улогу у операцијама одиграле управо крстареће ракете и авиобомбе. 

За сваки случај САД се обезбјеђују од удара одмазде из Русије и Кине инсталирањем система стратешке ПРО. 

Да би појефтинила рјешавање наведених задатака, администрација Барака Обаме у оптицај ставља „нови“ антинуклеарни програм. Представљајући нову нуклеарну доктрину, предсједник САД је изјавио да његова земља преузима обавезу да неће користити нуклеарно оружје, чак ни у случају биолошког или хемијског напада на њу.