Синоћ су у Бањој Луци наступала Дјеца са црвеним очима. Jош један музички хороскоп Фронтала, претсказује и њихову судбину.

Посао:

Радња се отворила у 21:00ч и сви који су имали 30 КМ у џепу (улаз 10КМ + ЦД 10КМ + три пива 9КМ + кусур 1КМ), могли су да доживе потпун угођај слушања групе Дјеца са црвеним очима (Los Ninos de Los Oyos Royos).

Свирка се одржала у клубу ДФК у Бањој Луци, који посједује све услове да угости било којег значајног музичара са мејнстрима, или оне који ће то тек да постану. Бина није нешто велика, али је била сасвим довољна да прихвати једанаест чланова овог шпанског ска бенда. Мислила сам да ћу затећи много већи број људи у подруму, али изгледа да их је већина банкротирала на претходним гажама, па је сала била до пола попуњена.

Љубав:

Овдје се свашта дешава; Шпанија, Јамајка, српске староградске, Шкотска, Ирска, Британија... Пола Балкана и четврт Циганистана. Изгледа да су у своју музику збућкали шта год се могло од популарног етно мелоса и зачинили модерним ритмом. Једанаест њих поредано у шкотским сукњицама, а само пјевач у трофртаљкама од истог карираног материјала. Имао је око струка завезан гајтан који је плетен од сличног конца, од којег су везене рапсе на његовим дредовима. Сви остали су били слично обучени са иштампаним црвеним очима на мајицама.

Такав призор је обећавао да ће свима бити забавно, иако је мени то све било превише кичи. Просто, јер не волим Горана Бреговића, нововјековно Забрањено Пушење, Ману Чао, Џипси Кингс и забавњачке саставе тог типа; који су углавном пројекти за масовно згртање пара, без посебне умјетничке вриједности. Слично (напразно омраженом) "турбофолку".

С лијева на десно се могла видјети дувачка постава: флаута и ирска фрула у рукама истог човјека, саксофон, труба, тромбон и испред њих шпанска гитара. У средини су наравно бубњеви, па пјевач са даирама, електрична виолина, двије електричне гитаре, и још један момак са десна уз два тимпана и неколико врста удараљки, а уједно је користио и карту са семпловима. Више него довољно за растафарај русвај.

Свако од инструменталиста је имао прилику да дође до изражаја у току пјесама, почев од прављења атмосфере са тек неколико тонова на труби, до импровизација на саксофону, гитари, виолини или бубњевима. Ко је редовно гледао шпанске серије у дјетињству, могао је разумјети и пјевачево реповање, ем пјевање.

Прве редове у публици је попунила хиперактивна млађарија која је цијело вријеме плесала и одржавала енергију у погону. Највише ми се свидјело како су многи од њих били обучени, јер се у оваквој публици често нађе креативне омладине. У свој стајлинг убацр по који етно мотив, завежу мараме око главе, носе шарену одјећу, креативне су им фризуре и свако од њих различито плеше. Држе једни друге за руке и врте се у круг када виолиниста расплете ирске и шкотске љествице на жицама.

Изгледало је као да краја нема, јер су их звали на бис, иако је трећи гитариста (судећи по нагласку из ФБиХ) нагласио да сутра вече имају свирку на другом мјесту и не могу да наставе. Изгледа да је једини био партибрејкер, који је публику упорно подсјећао да могу купити њихов ЦД повољно, док је остатак бенда имао жељу да настави са забавом.

Здравље:

Изгледали су као неисцрпан извор музичког бућкуриша. Једноставно, сва та мјешавина реге, ска, кантри, реп, фанк, рок, блуз, диско ритмова, била је заразна до те мјере да су након биса и овација одушевљене публике били у покушају да пропричају на српском: Пуно вам хвала, а ми бисмо сада то привели крају... Ипак су се захвалили на шпанском.

Када је све указивало да ће бенд отићи са бине, пјевач је почео да скречује гласом, онда је окретао микрофон са оралног битбокса према публици, те тражио да пјевају са њим. Увидио у претходним пјесмама да их то пали. Пјевао је, реповао, и још су му тројица били пратећи вокали... И тако је бенд поново наступио са још луђим ритмовима, импровизујући све до пола један; тако дијелом ублаживши пориве публике за бисевима.

У недостатку старе градске забаве, искреног весеља, дружења, бескрајних разговора, и добрих духова прошлости који су некада његовали овај град, Црвенооки су дошли као лијек за душу.

Учинило ми се на тренутак да су се сви скупили из љетњих башти, дугачких тргова, пространих паркова, шеталишта и слили на овај догађај да заплешу. Плесала сам и ја.

Ипак, чини се да код нас у граду сваки спонтан покрет и полет духа мора бити запечаћен појмовима: патетика, беспосличарење, хватање зјала, ништавило, бунтовништво, климање екстремитета, мањак интелекта... Већина радије сједи код куће и онлајн студира о свему као пролазном, у потајној жељи да постану натчовјек.

Хајл Гугл!

Савјет:

Од Црвемперки се није ни очекивало да нешто паметно прозборе, али су изгледом атрактивни и репертоар им је доста садржајан. Ипак јако су изиритирали када су се хтјели захвалити публици на српском, а није им то пошло за језиком. То је изгледало потпуно нелогично, јер су пјевали пјесме ''Ја сам мала гарава'', ''Моја мала нема мане'' и још неке обраде староградских пјесама. Као да одете живјети у Енглеској, а никада не пробате чај с млијеком.

Издеравање на микрофон је било горе од микрофоније по бубњиће, па бих да сам на њиховом мјесту, уградила блокатор за јачину гласа директно у грло. Све у свему, у свему имају свега; па би били добродошли на Трг Крајине за нову годину.

Боље и они, него домаћи некреативни шрот, којима је чак и на гуслама потребна наљепница Долче&Габана. Требали бисмо сваку нову дочекивати уз туђи бенд, све док се неко не сјети да у рукама имамо моћно оружје, које својевољно дајемо у руке другима да га обликују и модернизују.

Слушајмо ирску и латиноамеричку, док не схватимо шта је то наша народна музика.

Предвидила: Јелена Ћосовић