На идеју САД формирана је неформална група под називом ”Пријатељи Санџака”, која се повремено састаје и разматра теме у вези са југозападом Србије.

Бошњачки политичари тврде да иза ове групе нема никакве завјере, осим жеље да се помогне овом крају, преноси београдска штампа.

Аташе за штампу амбасаде САД у Београду Брајан Стимлер каже да је ова неформална група основана пре тачно годину дана:

- ”Пријатеље Санџака” чини десетак амбасада и међународних организација и први пут су се састали у јануару 2009. године, на иницијативу бившег амбасадора САД у Србији Камерона Мантера. Основна идеја групе је размјена мишљења о актуелним питањима у југозападној Србији и координација помоћи међународне заједнице овом региону.

Мехо Омеровић (СДП) каже да су, осим САД, чланови ”Пријатеља Санџака” Француска, Њемачка, Велика Британија, Турска и још неколико земаља и да је њихов циљ развој овог дијела Србије:
- Овдје се не ради о завјереничкој групи која жели да цијепа Србију. Ријеч је о групи амбасадора која жели да помогне да Санџак изађе из економске кризе јер је више од половине људи млађих од 30 година незапослено, велики је одлив становништва.

Омеровић каже да је Турска већ кроз ову групу, а потом и приликом посјете предсједника Абдулаха Гула, обећала изградњу путне инфраструктуре у Новом Пазару, Тутину и Сјеници. Договорена је и обнова аеродрома ”Лађевци”, док западне земље стипендирају студенте.

У Министарству економије и регионалног развоја новинарима је речено да не знају за постојање овакве груп. У дипломатском ресору Владе Србије такође нису хтјели ништа да коментаришу.

Професор на Филолошком факултету Дарко Танасковић, поводом оснивања групе ”Пријатељи Санџака” каже:

- Искуство нас учи да овакве, у територијалном смислу селективно усредсређене ”групе пријатеља”, по правилу заступају и неке друге интересе и имају улоге које се не ограничавају на економску помоћ. Зашто ”група пријатеља Санџака”, а не, рецимо, ”Шумадије”, ”Тимочке Крајине” или ”сјеверног Косова”? Значи ли то да је Санџаку потребна нека посебна помоћ или да тамошње становништво нема довољно пријатеља у Србији? Потврдан одговор на ова два питања сам по себи би значио и програм заштитничког политичког наступања, за које мислим да нема ваљаног оправдања у објективно сагледаним чињеницама и у реално постојећим односима у Србији.