Фронтал.РС преноси дневник Младена Лукића, вође експедиције Републике Српске која је освојила Елбрус, највиши врх Европе (Кавказ, југ Русије, 5642 метара надморске висине).

Српску тробојку је 07. децембра у 16:50 на Елбрус поставила експедиција у пуном саставу, Весна Дошић, Вук Соковић и Младен Лукић, и тако успјешно окончали експедицију "Српска на врху Европе 2009".

Весна Дошић (35) прва жена из РС на врху Африке 2008. године, чланица Планинарског друштва "Ацер" Власеница. Вук Соковић (27), први планинар из Републике Српске на врху Мек Кинли 2009. (6 194 метара, најхладнијем врху свијета) године и Младен Лукић (31), вођа експедиција Републике Српске на највише врхове Јужне и Сјеверне Америке и Африке, чланови су Планинарског друштва "Јаворина" из Пала

29.11.2009. Недеља

Трочлана експедиција Републике Српске креће из Источног Сарајеве ка Београду у рано јутро и стиже на аеродром Сурчин у Београду у подне. Након драматичног пријављивања и расправе око валидности ваучера, поздрављамо се са пријатељима, алпинистима из Београда који су нас дошли испратити и око 14 часова полијећемо за Москву. Помјерамо часовнике за два сата унапријед и након 2 и по сата лета слијећемо на аеродром Шереметјево. На аеродрому мијењамо новац и аутобусом се пребацујемо до Речног Вокзала. У 21 хватамо метро за станицу Орехово, гдје нам је био обезбјеђен смјештај. Транспорт џакова опреме кроз метро је веома незгодан због велике гужве. Са станице Орехово, гдје смо се упознали са Валентином, поново аутобус до коначне адресе у улици Маршала Захарова. Око 23 часа, коначно, лијежемо послије напорног дана.

30.11.2009. Понедељак

У 6:20 устајање из кревета. Превоз метроом до Партизанскаје на источном дијелу града. У 8 стижемо на аутобуску станицу у Измаилову. Купујемо намирнице и воду за пут. Аутобус има лежајеве и то је олакшавајућа околност за 24-рочасовни пут који је пред нама.

Дан је веома облачан и пада киша. Опраштамо се од наших домаћина и у 11 сати крећемо ка југу, пут Кавказа.

01.12.2009. Уторак

У раним јутарњим сатима стижемо у Баксан, градић јужно од Минералних Вода, а у 9 сати смо на коначном одредишту - Наљчику. За 100 рубаља смо унајмили такси до мини-бус станице и у 13:20 кренули мини-бусом до Терскола. Уживамо у погледу на врхове Кавказа и пролазећи кроз смрзнуте и залеђене кањоне, у 15 часова стижемо испред хотела „Салам“ у Терсколу. Изузетно добар смјештај. Терскол се налази на 2025метара надморске висине и након вечере у 17, излазимо на кратку шетњу на температури од -5Ц. Јављамо се са интернета из Поште , мјењамо новац и враћамо се у собе. Писање дневника до 00:20

02.12.2009. Сриједа

Устајање у 07:10. Паковање ранчева за аклиматизациону шетњу. У 9 сати за доручак је сервиран сутлијаш и сир, потом кајгана са парадјизом. Пријаве националном парку нису биле могуће јер канцеларије нису радиле у овом периоду године. Пријавили смо експедицију Горској служби спашавања. Пијавили смо боравак у пошти за 630 рубаља.

До Азауа, који се налази на 2350мнв , нам је требало 30 минута. Увјерили смо се да је гондола која превози ка станици Мир на 3500мнв у квару. Продужили смо уз сњежну стазу ка Старом Кругозору и на 2600мнв , око 12х, смо се окренули назад. Био је савршен дан и у КПС-у су нам потврдили да је данашња температура на врху била свега -25Ц , и да очекују слично вријеме и у наредном периоду. Купили смо бензин за горионик и додатну опрему у Алпиндустрији на дну села. Такође, докупили смо и храну за планину: тост, конзерве рибе, чај, пекмез, супе, суво воће и сл.

Вечера у 19. Овчја чорба и болоњезе. Паковање и писање дневника до 01:00

УСПОН И СИЛАЗАК ЕКСПЕДИЦИЈЕ

03.12.2008. ЧЕТВРТАК

Устајање у 8сати. Након доручка,који се састојао од воћног јогурта, чоколина и прженица, стигао је таксиста. Остављамо вишак ствари у хотелу и у 10 крећемо ка Азауу. Дан је био изузетно ведар и хладан.

У 10:35 почиње успон, под пуном опремом, од Азауа до Старог Кругозора на 3000метара надморске висине. Стижемо у 13:35, пратећи технички пут, којим се крећу ратраци за стазу. У термоскама смо носили врео чај. Упознали смо се са Јуџином, локалним водичем из Терскола, који је са двије украјинке имао намјеру да освоји Источни Елбрус 5621мнв. Испоставило се да ће наше двије трочлане експедиције бити једине на цијелој планини. За цијену од 500 рубаља смо послали Весну и наша два ранца на станицу Мир 3500 метара наднморске висине.

Кренувши у 14 часова, веома добрим темпом , без ранчева, стижемо на станицу Мир 3500мнв за два сата. Било је око 20 степени испод нуле и сунце је било на самом заласку. У 16:15 крећемо ка Гара Башију и , по мрклој ноћи, у 18:20 стижемо на одредиште. Требало нам је око 20 минута да затегнемо експедицијски шатор VE-25 THE NORTH FACE. Код свих је била присутна лагана главобоља.

О4.12.2009. ПЕТАК

У току ноћи сам осјећао јак очни притисак, главобољу, мучнину, ухобољу... Вук се жалио на зубобољу.

Будимо се у 9.Болови су ишчезли. У предулазу шатора је +1Ц?! Врхови Кавказа у панорами која нам се пружала су изгледали величанствено. Дан је био предиван.

Напунили смо термосе и припремили супу.

У 13:05 крећемо ка Приуту 11. Пратимо утабану стазу од ратрака.

У 16 стижемо на 4080мнв у Приут 11. До 16:30 смо постигли висину од 4196мнв и одлучили да кренемо назад, да не би ’испровоцирали висину’. У повратку смо обишли велику стијену са спомен плочама на западној стијени Приута 11.

Наш план за сутра је био да изнесемо и поставимо камп на 4400мнв изнад западне стијене Приута 11.

Вечерао сам сардине са црним луком.

Од 18 до 20 часова смо топили снијег и припремали термосе воде за сутра.

Ноћ је била ведра.

05.12.2009. СУБОТА

У 8:30 почињемо са паковањем. Напољу је било невријеме, јак западни вјетар, падавине, облачно, слаба видљивост... Нисмо доручковали ништа, осим пар ’бонжита’ и мало сувих грожђица. Сњежницу смо обогатили шумећим таблетама са витамином Ц.

Полазак у 10:20. Прије поласка смо се сви олакшали у вањском тоалету. Вук је оставио доњи полартек 200 на себи, што га је доста успорило у данашњем успону. Групице скијаша су са ратраком били пребацивани до Приута 11, одакле су се спуштали до Гарабашија, па онда поново назад. Поразговарао сам са једним русом из Сочија, обрадовало ме јако то што је знао за Републику Српску.

На Приут 11 стижемо након 2 сата хода, у 12:20. Изнад контејнера Горске службе спасавања смо пронашли два изузетно заштићена склоништа, који би могли послужити у случају неког великог невремена... Одлучили смо да зготовимо једну супу у крајњем склоништу, и потом смо Вук Соковић и ја одлучили кренути ка Пастуховој стијени и поставити шатор. Понијели смо и залихе бензина. Било је 14:30. Кад смо достигли висину од 4366мнв, Вук је осјећао мало јачу главобољу и одлучили смо закопати шатор и бензин испод једне велике и карактеристичне стијене. На ГПС уређају сам несмотрено означио ову тачку са ’ПАСТУХОВА’, што ме је касније скупо коштало...

Враћамо се у склониште на Приуту11 у 17:00.

У 18:00 сати вечерамо. Готово јело, пире са месом. Вук је узео диамокс, а Весна и ја по пола декстамезона, против едема плућа.

Припремили смо воду за сутра.

06.12.2008. НЕДЈЕЉА

Пробудили смо се око 8 сати. Поглед са 4000мнв на залеђене врхове Кавказа је напросто очаравао. Вук је повратио чај овог јутра, а Весна се жалила на тврду столицу. Ја сам био прехлађен као слон! Прави тим из снова!

Након супа и чајева, доручковали смо. Ја сам јео поново рибу, овај пут са бијелим луком.

У 10:30 термоске са чајем су пуне и крећемо ка Пастуховој стијени. У 12:30 стижемо до мјеста гдје смо похранили шатор и залихе бензина на 4366мнв. Вук и ја смо обавили велику нужду и олакшали се.

Почело је да се облача и невријеме нас јер пратило до Пастухове стијене 4716мнв, гдје смо стигли у 15:30. На Пастуху је било немогуће поставити логор! Цијела падина од Источног Елбруса па доле до Пастухове стијене се од силних вјетрова и невремена претворила у једну велику и чврсту, као стакло глатку, ледену плочу!

Постављање шатора је трајало од 15:30х до 18! Прво смо одлучили на једном мање нагетом мјесту, са нешто снијега, исклешемо терасу за шатор у ледној плочи. То је са два цепина , трајало око сат времена. При постављању шатора, клинови су или пуцали , или су одламали огромне комаде леда под собом! Убрзо смо имали -30Ц и почели смо се трести од зиме, при константном вјетру. Запрепастио сам се када сам видио у једном тренутку да Весна која нам је помагала око шатора, уопште нема на себи перјану јакну! Оправдано смо је изкритиковали и послали у шатор и у врећу за спавање. Око 19х, након што смо са камењем додатно утврдили шатор и припремили сву воду, ушли смо и ми у вреће и згријали се Осјећао сам страшну грипу у плућима, грлу и носу и узео сам од Вука аспирин Ц.

У 20 смо вечерали, паштета и сардине, бијели лук. Весна је такође успјела да се олакша.

У току ноћи вријеме се погоршавало и западни вјетар је све више наваљивао.

Раyмишљао сам о томе како смо на сутра[њи дан , на Свету великомученицу Екатерину, освојили Килиманџаро, у готово идентичном саставу, једино су нам Милан и Слободан хвалили...

07.12.2008. ПОНЕДЈЕЉАК

Аларм на ручном сату нас је пробудио у 5:30. У 5:50 смо изван шатора.Вријеме катастрофално лоше. Кувамо воду, чај, супе...Од магле и облака се ништа није видјело. Иако помало деморалисани оваквим временом , ипак у 9:00 крећемо навише. Јуџинова екипа је сигла са ратраком до стијена и убрзо их стижемо на њиховом успону ка Источном Елбрусу. Једна од дјевојака је успјела да ухвати моју термос боцу, која ми је неспретно испала и кренула низ ледену падину. Захвалио сам се, одахнувши...Око 12 досатижемо висину од 5000мнв. Пратили смо маркацију од танких забодених штапова дуж трасе. Веома монотоно. Пријечењу испод Источног Елбруса као да није било краја. Имали смо још 6 сати до врха, и били смо свјесни да не можемо стићи за видјела. Било је прекасно за врх, а невријеме је додатно погоршавало ситуацију. На мој приједлог да се вратимо на Пастуха и покушамо сутрадан, Вук је рекао да , ако се врати више неће ни покушавати...Ово необично понашање је јасно одавало да су здравствене тегобе присутне, тако да је било чак и предлога да освојамо Источни врх, што сам са невјерицом одбио. Остатак тима, како било, ми је дао до знања да они неће моћи да сутра понове покушај. Весна је , поред свега , имала и стомачне болове, јер ју је задесио мјесечни циклус. Све у најгоре вријеме!

Узимајући ово све у обзир, са великом забринутошћу сам одлучио да ипак покушамо освојити врх, па шта нам Бог да! Мислим да је ово била веома непаметна одлука са моје стране и осјетио сам то негдје дубоко у срцу...Било је видно да се Весна отежано креће, иако није ништа проговарала. Кад смо стигли на седло, 5300мнв, једном дугом равном дионицом смо стигли до порушеног склоништа, док су нас магла, облаци и снијег окруживали са свих страна.

Кренуо сам уз падину Западног Елбруса, једва разазнајући штапове који су служили за орјентацију. Овај пробој кроз невријеме и велику хладноћу је постао стварно тежак и што смо ишли више , сваки корак сам осјећао као ујед за срце, осврћући се повремено на Весну и Вука, који су такође изгледали веома изморено.

Било је 16 часова кад је мој ГПС показао висину пд 5540мнв и сунце је било на заласку. Успио сам да се извучем на сјеверозападни обод кратера. Одавде је ишла стрма дионица од 50-так метара, прије самог излаза на кратер. Вук је добацивао:“Иди , направи снимак док се још види!“ Све је било јасно, али сам и ја сад почео да се одузимам од исцрпљености и хладноће. Сад сам јасно видио кружну стазу до врха, али као да ћу душу да испустим ових последњих стотињак метара...Сунце је било на самом прелому и знам да је сваки секунд био битан, али срце ми није дало да пружим корак.

Коначно , на двадесетак метара од мене грба висине седам-осам метара. То је врх. Изговарао сам Оче наш, али су из мене излазили само самогласници, као да сам рикао...

У 16:50 излазим на врх , и прије снимања са камером, сам се захвалио Господу и изговорио молитве од којих је из мене кренула ријека суза које су се ледиле на пола образа. Осјетио сам како је огроман терет пао са мене и појурио да помогнем Весни и Вуку. На веома уском простору врха , са лијеве стране од излаза се налазио кратер, а са десне мала стијенчица, по којој су биле повјешане разне заставице. Весна је била у доста лошем стању, и само нам је говорила: Чекај, стани...“ , кад би се осјетила нарочито лоше.

Температура је била сигурно око –40 целзијевих, јер су нам се ледиле обрве и длаке, као да су од дрвета. Вуков фотоапарат је потпуно заледио, што нам се није десило ни на Деналију, а Веснин је срећом успјевао да ’окине’ сваки пети покушај. Укључио сам камеру, а Весна и Вук су у глас, са заставом Републике Српске повикали :“Живјела Република Српска!!“Прије него ли је и моја батерија исцурила, Вук је пришао и рекао:“Јелена, волим те!“ Тог часа је и батерија била готова.

Након двадесетак минута, колио нам је требало да фотографишемо све заставе, кренули смо назад. Одмах сам упитао Весну да ли се осјећа боље, након чега ми је одговорила негативно. И ми смо били исцрпљени, и јасно је било да ће повратак до Пастухових Стијена бити права борба за живот! Након што смо у веома спором ритму сишли низ Западни врх до седла на 5300мнв, исрпили смо и последњу снагу. Испред нас је био равни дио, за који нисмо имали снаге.

Весна није могла више ни корака да направи, и Вук јој је предложио да гурне руку у уста и покуша повратити. Ово је била одлична идеја, јер је одмах након што је испразнила желудац, поново успјела да се покрене и полако смо се кретали ка излазу на траверзу. На падини смо угледали свјетло од ратрака, доле негдје око Пастухове стијене, и договорили смо се да ја сиђем први и зауставим ратрак, како би нас спустио до склоништа на Приуту и потом покупим наше вреће за спавање, бензин и горионик из шатора и да се заједно пребацимо до Приута.

Авај, дјелом због лошег времена, дјелом због исцрпљености, нисам схватио да ме мој ГПС своди до стијена Приута, јер сам два дана раније укуцао грешком Пастухова стијена на врху Приута 11, гдје смо закопавали шатор и бензин. Кад сам схватио, било је касно. Морао сам да пронађем снаге да се вратим на Пастухове Стијене око 200 метара надморске и потражим наш шатор. Било је око 21 кад сам стигао у шатор. Весна и Вук су већ кренули да се спуштају са ратраком ка Приуту, јер возач више није могао да чека. Да ставим шлаг на торту, у силаску са пастухове стијене изгубим своју врећу за спавање, и ушавши у веома густу маглу, промашим склониште и сиђем скроз до равнице ка Гарабашију?!

У склониште сам ушао у бунилу, увјеривши се да су остали добро, заспао сам као клада. Вук и Весна су се већ били узбунили око мог кашњења, али ја сам због исцрпљености у највишој мјери, залутао и то два пута. Сад је све било у реду. То је била цијена оне моје одлуке да ипак кренемо ка врху! Ипак смо добро прошли! Слава Богу!

08.12.2009. УТОРАК

Устајемо у 8 сати. Сви се осјећају доста боље. На Приут 11 стиже трочлана руска експедиција из Мајкопа: Јарослав, Родион и Александар. Упознали смо се са браћом и појаснили им каква је ситуација на планини. Они нису имали неко велико искуство иза себе, али су били војна лица, веома опрезни. Вук и ја смо кренули око 10 заједно са њима ка Пастуховој стијени. Након што смо подигли наш шатор и опрему, направили пар заједничких слика, кренули смо назад око 15 часова. Одморили смо се ово вече прописно на Приуту 11.

09.12.2009. СРИЈЕДА

Дошло је вријеме да напустимо планину. Дан је био изванредан.

Крећемо низбрдо након паковања у 10. Лаганим темпом, прије 12 стижемо на станицу Мир 3500мнв. Оставили смо пар наљепница наше експедиције на станици и кренули доле ка Крузорогу. На појединим мјестима смо упадали у веома дубок снијег. На Азау стижемо прије 14 и сада смо могли и да коначно честитамо једно другом на успјешном успону.

У Терсколу смо одјавили експедицију у Горској служби и изненадили људе из хотела „Салам“ који су нас очекивали 10-тог. Ипак, тешко је прогнозирати тачно вријеме повратка са оваквог успона.

Вечера је била у 18

ПОВРАТАК ЕКСПЕДИЦИЈЕ

10.12.2009.-ЧЕТВРТАК

Јутрос смо објавили фотографије на интернету и ја сам послао обавјештење за новинаре да је експедиција успјела.

Мислим, да је обзиром на то колико је људских живота остало на Кавказу, најмање што ми, лидери експедиција можемо да урадимо, јесте да помогнемо друге планинаре, тако што ћемо бити искрени и отворени када пишемо извјештаје и обавјештења за јавност, након извршене експедиције. Мислим да је свако преувеличавање и уљепшавање, као и прећутавање одређених ситуација, увреда за оне који су оставили своје животе у страшним олујама на овој планини.

11.12.2009. ПЕТАК

Како не би ризиковали да закаснимо на аутобус који креће из Наљчика ка Москви у 10 сати, одлучили смо да ангажујемо Јакоба , једног од сувласника хотела, да нас пребаци до Наљчика. Кренули смо у 7 сати. У Наљчик стижемо у 9:40. Аутобус креће око 11.

12.12.2009. СУБОТА

У Москву стижемо у 10:20. Валентина је била ту за минут. У Орехово стижемо око 12:30.

У 14 часова стижемо у центар, гдје смо се поклонили пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Казањске, у саборном храму код Црвеног трга. Обишли смо центар и посјетили Храм Христа Спаситеља гдје су се спремали за вечерњу службу. Остали смо без текста пред овим великим светињама и пред божанском умјетношћу са којом су украшени руски храмови.

У Москви је било изузетно хладно. У повратку смо прошетали и до Саборног храма Светог Василија Блаженог и направили неколико фотографија. Ова архитектура је била свјетско ремек-дјело и нема човјека који није угледао овај храм на неким од слика Русије и Москве. На улицама је владало право празнично расположење и свуда су украшавали огромне новогодишње јелке.

13.12.2009. НЕДЕЉА

Јутрос смо имали велику милост да присуствујемо Божанској литургији у храму Христа Спаситеља у Москви. То је искуство које се не заборавља и тешко је ту атмосферу ријечима описати...Остатак дана смо провели обилазећи град.

14.12.2009. ПОНЕДЕЉАК

Јутрос нас је дочекала температура од -20. Искористили смо дан да обиђемо град. Кренули смо прво до Воробоји Гори, код Ломоносовог универзитета одакле се пружао диван поглед на град и Москоу Сити, нови футуристички дизајниран дио града.

У оближњем грилу смо пробали и специјалитете, попут „Картофелн Карошке“ и изузетног пива „Стари Мељник“.

У повратку смо навратили до Автозаводске код Валентине на посао. Господин Роман Мороз (у преводу Мраз) нас је даривао попут правог Деда Мраза, са књигама „Лад“, аутора Васила Беловог и календарем са старим руским богомољама посвећеним Преподобном старцу Амвросију Оптинском. Слике су говориле умјесто ријечи, а могла се осјетити и братска љубав од стране ових љубазних домаћина. Ми смо њих даривали скромним поклоном календаром за 2010. са панорамом врхова Кавказа, што им је се допало.

Вече смо провели у стану, гдје смо направили малу опроштајну гозбу са Валентином и Владимиром, нашим домаћинима.

15.12.2009. УТОРАК

Након мукотрпног паковања крећемо ка метро станици Орехово око 7 сати. Затичемо огромну гужву у метроу и са свим нашим торбама заиста се тешко пробијамо ка улазу. На Речни Вокзал стижемо око 9. Ту смо били приморани да узмемо такси до Аеродрома Шереметјево да не би пропустили лет. Такси смо платили 1500 рубаља ( око 35 евра ) и у 10:30 смо на аеродрому. У 11:30 полијећемо ка Београду.

У Београду нас дочекује сњежна мећава и колапс саобраћаја. Слетили смо у 13, вративши сат уназад за 120 минута.

Назад у Републику Српску стижемо у касним вечерњим часовима, аутомобилом.

Тако је протекла зимска експедиција „СРПСКА НА ВРХУ ЕВРОПЕ 2009“.