Патријарх српски Павле, преминуо је јутрос у 95. године. Поглавар СПЦ је био на лијечењу на Војно-медицинској академији у Београду, од 13. новембра 2007. године.

Павле, широко омиљен у народу, који га је још у доба његове физичке виталности проглашавао "живим свецем", рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустро-угарској, а сада у Хрватској) у сеоској породици.

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том мјесту наследио патријарха Германа.

Причест прије упокојења

Његову светост патријарха српског Павла, који се упокојио на Војно-медицинској акдемији у Београду у 95. години, причестио је јутрос свештеник, потврдио је Његово преосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је и обавијестио вјернике да је управо сазнао да се "патријарх упокојио" и да је "његово свето христољубиво срце престало да куца".

Патријарх Павле је рођен под именом Гојко Стојчевић. Као дјечак рано је остао без родитеља. Отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дјечаку било три године. Убрзо му је умрла и мајка.

Одгојила га је тетка. Схвативши да је дијете "врло слабашно", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује. Иако је мали Гојко био склон "предметима гдје не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

Послије завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет.

На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и тада га затиче Други свјетски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире гдје је провео остатак рата и почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом вјероучитељ дјеци избјеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболио "на плућима" и љекари су вјеровали да је туберкулоза предвиђајући му још три мјесеца живота.

Извесно вријеме провео је у манастиру Вујан где се излијечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст.

Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија.

У чин јеромонаха унапријеђен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.

 34. године на Косову и Метохији

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви.

Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у УН пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.).

У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, И, ИИ, ИИИ (1998).

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је предсједник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У његово вријеме покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за умјетности и консервацију, са неколико одсјека (иконопис, фрескопис, консервација).

Године 2002. настава вјеронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Он је 44. поглавар Српске православне цркве, а очекују нас свакако бурни дани и нова искушења док СПЦ не буде изабрала његовог насљедника.