Чешки предсједник Вацлав Клаус рекао је данас да неће одустати од примједби које има на Лисабонски споразум упркос притиску који на њега врше европски лидери да потпише Уговор.

"Објаснио сам да страхујем, а ја нисам једини, од продубљења интеграције ЕУ. За мене је то од кључне важности. Услови које сам поставио за потписивање Лисабонског споразума озбиљни су и неоснована је идеја да могу да заборавим шта сам рекао", изјавио је Клаус након разговора са руским предсједником Дмитријем Медведевом.

Клаусови коментари објављени су дан након што је предсједник Европске комисије Жозе Мануел Барозо поручио чешком предсједнику да престане са одуговлачењем потписивања Лисабонског споразума.

Чешка је посљедња чланица европског блока која није ратификовала Лисабонски уговор, док је мишљење Уставног суда о томе да ли је Уговор у складу са Уставом затражила група чешких сенатора.

Друга препрека ратификацији је предсједник Вацлав Клаус, који треба да сачека одлуку суда прије него што стави свој потпис на Лисабонски уговор.

Међутим, он је од ЕУ затражио да Чешкој одобри и дјелимично изузеће из повеље о основним правима из Лисабонског уговора.

Клаус, познати европскептик и противник Лисабонског споразума, рекао је да Чешка мора да преговара о изузећу из тог документа

Клаус, познати европскептик и противник Лисабонског споразума, рекао је да Чешка мора да преговара о изузећу из тог документа, на основу којих ће та земља бити изузета од послијератних потраживања имовине.

Његов захтејв најприје се односи на оне који полажу право на имовину одузету од око три милиона Нијемаца који су послије Другог свјетског рата протјерани из Чехословачке и који би, према Лисабонском споразуму, сада могли да заобиђу чешки правосудни систем.

Пољски предсједник Лех Качињски потписао је током викенда Лисабонски споразум, који доноси реформу европских институција, чиме је Чешка остала једина од 27 земаља чланица Уније која још није ратификовала тај документ.

Сва поглавља Лисабонског споразума о основним правима су обавезујућа за све земље ЕУ, изузев за Велику Британију и Пољску, чији су приговори усвојени.

Велика Британија се противила појединим одредбама, као што је широко дефинисано право на штрајк радника, који је био предмет бројних сукоба током осамдесетих година, док је Пољска жељела гаранције да због примјене споразума неће морати да мијења своје породичне и обичајне законе.