СКЕЛАНИ - Миленију Митровић из села Кушићи код Скелана и друге српске жене из Подриња, које су 1993. године заробиле муслиманске снаге, два пута је обишао Насер Орић док су биле у заточеништву у Сребреници.

Миленија Митровић прича да је Орић тада само ходао по затвору ништа не говорећи, али да би послије његовог одласка долазио други војник и питао преплашене жене: "Која ће сада на клање".

Огорчена што Орића Хашки суд није осудио за почињена злодјела над недужним Србима, Митровићева истиче да је то једна велика неправда према жртвама, међу којима је највише било жена, дјеце и стараца.

Митровићева је заробљена 16. јануара 1993. године у офанзиви припадника Армије БиХ под вођством Насера Орића на Скелане и околна српска села. Њеног мужа муслимански војници заклали су на кућном прагу.

"Мене су са осталим женама одвели у Сребреницу. Када су нас повели из Кушића избили су ми зубе", присјећа се Митровићева.

У Сребреници су, додаје, провеле три седмице. Прву ноћ преноћиле су у Полицијској станици, а потом су премјештене у подрум зграде општине. Ту су, прича, свакодневно биле изложене тортурама, и гладне и жедне.

Када је коначно дошло вријеме за размјену, Митровићева каже да су жене размијењене живе, али да мушкарце нису.

Послије размјене отишла је код кћерке у Србију, гдје је провела наредних шест година.

Потом се опет вратила у Републику Српску, али не и у Кушиће, гдје је у јануару 1993. године све опљачкано и порушено, него је за нови живот изабрала Скелане. Ту је изградила кућу у којој живи сама.