Selektori su bili profesor Aleksandar Nikolić i njegov imenjak pukovnik Gomeljski, verovatno najveći košarkaški treneri onog, ovog i svakog budućeg doba. Taj sastav reprezentacije SFRJ je nezamisliv. Kićanović, Dalipagić, Slavnić, Delibašić, Krešo Ćosić, Raša Radovanović, da ne nabrajam dalje.

Na sovjetskoj strani Sergej Bjelov, džin Tkačenko i čitava legendarna zbornaja komanda. Amerikanci su tada poslali nekakav krš od ekipe, niko ih se ne seća. Italijani su bili tvrdi, kao i uvek, sa don Dinom Meneginom, ali smo ih oduvali kao superćelijska oluja. Počistili smo i ostale ekipe. I na kraju, osvojili svetsko prvenstvo.

U tih poslednjih pet minuta, kada se lomio rezultat, plejmejker je bio melanholični Sarajlija Mirza Delibašić, Kićanović je bio bek šuter, ali zapravo su i Mirza i Kića igrali na oba mesta, smenjujući jedan drugog i sluđujući sovjetsku odbranu, jer su obojica imali sjajan dribling i startni prvi korak kao „lamborgini perscopio”, proizveden neku godinu ranije. A Dražen Dalipagić? Veličanstveni Praja, krilo šuter, imao je takav odraz i meku ruku da je mogao da se takmiči i u skoku uvis da je hteo. A pogađao je koš odakle god možete da zamislite. Proglašen je najboljim igračem svetskog prvenstva u Manili.

Dragan Stojanović

Tada sa reprezentacijom nije bilo cile-mile, te hoću, te neću da igram. Bilo je nezamislivo da neko od igrača odbije poziv selektora koji je u ono vreme bio moćniji od šefa Udbe ili u neku ruku ravan njemu. Jer, ko je i pomislio da odbije da igra za nacionalni tim prebačen je u nadležnost momaka sa kožnim kaputima koji su se vukli po zemlji. Košarkaške reprezentacije bile su simboli sistema, a kakav sistem, takva i košarka. Onaj, jugoslovenski, mekog tipa, proizvodio je košarku improvizacije, driblinga i neočekivanih fora, što je, naravno, bio samo glamur precizno uvežbavanih akcija, od profesora Nikolića, Ranka Žeravice i Mirka Novosela pa naovamo. Tvrdi socijalizam sovjetskog tipa je bio robotizovana igra, zasnovana na petogodišnjim planovima Aleksandra Gomeljskog, ali je i u toj gvozdenoj disciplini iskakao Sergej Bjelov, pa se može smatrati Borisom Pasternakom sovjetskog sporta.

Tako su jugoslovenska i sovjetska košarka zavladale svetom – minus Amerika, koja se bavila samom sobom i NBA ligom, tada nedodirljivom i nedostupnom za evropske igrače. Tek posle raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Amerikanci prvi put šalju na Olimpijadu u Barseloni 1992. godine drim-tim, najbolju košarkašku ekipu svih vremena, koju predvode Majkl Džordan, Medžik Džonson i Lari Bird. Vremenska koincidencija sa početkom totalnog američkog košarkaškog intervencionizma nad razvalinama Jugoslavije i SSSR-a, kao jedinih reprezentacija koje su počele da ozbiljno načinju američku dominaciju, veoma je intrigantna.

Dolazak Džordana, Medžika i Birda trebalo je da proglasi košarkaški kraj istorije, što bi rekao drug Fukujama. Nastupila je era globalizacije i posle prvobitnog šoka evropski košarkaši stidljivo su ulazili na vrata mistične NBA lige, poput Dražena Petrovića, Vlade Divca, Sabonisa... Ali oni još nisu mogli da se priviknu na divove poput Dejvida Robinsona, Karka Melouna, Patrika Juinga. Trebalo je da evropski igrači budu samo dekor sa klupe koji povremeno ulaze u igru, kako bi zabavili i nasmejali publiku nahranjenu hamburgerima i pomfritom. Možda bi Dražen Petrović bio jedini koji bi rasturio tu konstrukciju NBA, kao model liberalnog tržišta, ali je njegova prerana smrt produžila epizodnu letargiju igrača sa ove strane bare.

Međutim, Španac Pol Gasol, a naročito Nemac Dirk Novicki, mada bi i Peđa Stojaković mogao da se nađe tu negde, najavljuju totalni preokret. Globalizacija briše granice, zar ne? Stara garda iz drim-tima se penzioniše, Čarls Barkli, pa potom i Šakil O’Nil postaju televizijski komentatori i blesave se u studijima, a Kobi Brajant je možda poslednji velikan nedodirljive i autentične NBA lige. Njegova tragična pogibija samo je bila melodramski završetak jedne epohe. O tome će jednom biti snimljen film.

Nekoliko godina ranije mladi stranac dolazi u Denver. Ne izgleda kao ambiciozni revolveraš koji nogom otvara vrata saluna, tamo gde su nekada kopači zlata podigli naselje, a njihovi potomci osnovali provincijalni NBA tim, Denver nagetse. Naprotiv, momak je debeljuškast, nezgrapan, bez odraza. Ali kao da je Nikola Jokić, o njemu je reč, pokupio ponešto od dvanaestorice veličanstvenih iz Manile. Ponajviše od Krešimira Kreše Ćosića, koga nećete videti u snimku drugog produžetka protiv Sovjeta, jer su mu sudije svirale pet ličnih grešaka.

Krešo Ćosić je bio prvi svetski centar koji je mogao da igra na svih pet pozicija u timu, pa je u doba žešćeg socijalizma otišao u Ameriku, dva puta se pojavio na draftu, tražili su ga i Lejkersi, ali je odbio NBA i vratio se kući. Nije trčao za parama. Postao je mormon, pa su ga čak optužili i da radi za Ciju. I Vikiliks je ponešto pisao o tome.

Jokić je postao samouki miks Kreše Ćosića, Praje i Kiće, sa karakterom bećarskih pevača i jahača na duge staze. Dolaskom Nikole u Denver, potpuno se menja shvatanje svetske košarke i on potpuno preuzima dominaciju u NBA ligi, koja sve više poprima duh izgubljene škole jugo-košarke. Čak i Stef Kari, po mom sudu najdominantniji crni igrač poslednje decenije, ne zasniva igru na bicepsima, što će reći sirovoj snazi, već čistoj magiji. Pogledajte igru Luke Dončića, Slovenca povezanog sa našim krajevima. Luka je postao gojazan u Americi. Voli čovek pice, hamburgere, pivo i narodnjake, a igra kao car.

Takav Jokićev uticaj u NBA pretvorio ga je u hodajući multinacionalnu korporaciju. Luku takođe. Ima ih još, poput tamnoputog Grka Janisa. Kako je vrednost Jokića takva da bi bio jedna od povećih stavki BDP-a Srbije, ako bi ga Siniša Mali ubacio u statistiku, njegovo odbijanje da igra za reprezentaciju Srbije je posledica činjenice da bi njegova eventualna povreda ugrozila berzansku vrednost kako Denvera, tako i čitave NBA. Kada je Jokić skočio u ledenu Taru iz čamca verovatno se nekoliko agenata iz američkih osiguravajućih kuća šlogiralo. Naravno da je Jokić i pored toga mogao da ode na svetsko prvenstvo u Manili, kao što će to učiniti Dončić, ali uzalud je truditi se da ulazimo u njegove motive. Možda ga mrzi, možda jednostavno želi da dobije najveći ugovor u istoriji NBA, možda ga nervira selektor Kari Pešić, što je najizvesnije, jer posle proterivanja nestašnog Tea kapitena, sada su otkazali Vasa Micić, Kalinić...

I da apsurd bude veći, a to je slika današnjeg sveta, svetska prvenstva u košarci nisu ono što su nekad bila. Čak to više nisu ni olimpijade, jer se ni tamo ne vrti ogromna lova. Samo su svetska prvenstva u fudbalu globalni svetski sportski događaji, jer je Fifa daleko moćnija organizacija od Ujedinjenih nacija. Možda se momci iz Fife sete pa formiraju Savet bezbednosti? Nije nemoguće.

Paradoksalno je da oni koji su sada Jokića uzeli na zub jer, navodno, nije patriota, ne shvataju da on na parketu NBA, igrajući za Denver, zapravo igra i za Srbiju. Zato njegova žestoka braća usred Amerike nose dresove naše reprezentacije. Onu su to davno ukapirali. Tako je u doba ekstremnog individualizma Nikola odavno postao simbol Srbije. I već je osvojio svetsko prvenstvo, predvodeći Denver i postavši MVP finala.

Tužno je, ali je tako. I nikako da se pomirimo sa tim. Ako pogledate onaj stari snimak iz Manile, videćete Moku Slavnića kako se šali sa Aleksandrom Gomeljskim. Bili su na ravnoj nozi. A nedavno zamalo da veliki Moka uđe u Žeksov rijaliti, kao u kuću slavnih.

Izvor: politika.rs/Aleksandar Apostolovski