Da li je svako ko je do skora verovao da Zoranu Milanoviću ne treba prevodilac za srpski bio u pravu? Ne treba nama mnogo, dovoljno je bilo da Zoki izjavi da je Kosovo oteto od Srbije, pa da ga odmah kolektivno usvojimo, kao omiljenog domoljuba, ali srpskog. Predsednik Hrvatske nije tu ukočio i uključio ABS, jer njegov logoreični stil vožnje kroz hrvatsku politiku je isključivanje sistema protiv proklizavanja, pa je dodao da Krim koji je Rusija anektirala 2014. godine, nikada više neće biti deo Ukrajine.

Naši mediji su odmah prigrlili Zokijevu glavu na svoje rame i pomazili ga po kosi, čak i posle njegovog hitnog pravdanja koje je bilo predvidljivo kao snežne oluje početkom februara, da će iz srpsko-ruske romanse Srbija izaći kao prevarena ljubavnica, te da je on blizak prijatelj sa Kurtijem i Osmanijevom. Uzalud, perje se razletelo i Milanović se uzalud trudi da ga skuplja, jurcajući okolo. Ili je zapravo baš to i želeo?

Jedan od „Politikinih” čitalaca bio je naročito duhovit, pa je pustio komentar na našem sajtu „Zoki, trepni triput ako su te oteli”, što je odmah odlepršalo do „Jutarnjeg lista”, pa pravac u londonski „Gardijan”, koji je ocenio da je Milanović uskladio svoju politiku sa Viktorom Orbanom i Miloradom Dodikom, protiveći se naoružavanju Ukrajine.

Ima razlike između zagrebačkog i beogradskog tiska. U zagrebačkom će svako tranžiranje Vučića, koje je opšte mesto, izazvati kontraefekat i samo mu podići popularnost u Srbiji, tako da bi se s razlogom moglo pomisliti da Vučić to jedva čeka, kako bi pretvorio u marketinški kontraudar – sistem džudo – koji će mu samo podići popularnost u biračkom telu. Kada u beogradskom tisku nahvalite Milanovića i još mu tepate sa „brate Srbine”, to je signal da njegov politički arhineprijatelj, premijer Andrej Plenković, razvuče lice u široki osmeh. Za razliku od koloritnog Milanovića koji svesno podiže ulog bombastičnim izjavama, Plenković ili Plenki, kako mu kvarno tepa Milanović u žestokim verbalnim dvobojima koje razmenjuju, klasični je evrobirokrata, spušten sa briselskih nebesa na Banske dvore.

Da bi se bolje razumele ove veze, potrebno je odgovoriti na pitanje – ko istinski vlada Hrvatskom? Zagrebačka nadbiskupija svakako, kao kolektivno predsedništvo hvaljenog Isusa, uz koaliciju sa braniteljima, koji su se toliko namnožili, sa potvrdom uz dva svedoka, da su uspostavili i ministarstvo, pa čine većinu biračkog tela koje je nemoguće pridobiti bez tvrdog antisrpskog stava. Bliska istorija je pokazala da su dvojica lidera HDZ-a, Ivo Sanader i Tomislav Karamarko, koji su pokušavali da kako-tako normalizuju odnose sa Srbijom, najpre Sanader sa Koštunicom, a potom Karamarko sa Vučićem i Dačićem, sa kojima je Karamarko bio u bližim ličnim odnosima nego što dopuštaju balkanska pravila, završili manje-više tragično. Sanader je odavno iza brave, dok je Karamarko, dete jezuita, a potom Josipa Manolića, nekadašnjeg hrvatskog premijera, ali mnogo važnije, davnog šefa Ozne za hrvatsku koji je priveo Alojzija Stepinca, potonuo u zaborav, iako je kao bivši šef tajne službe bio viđen za hrvatskog vođu.

Milanović je zato potpuno osoben lik, ne uklapa se ni u kakvu šemu, kada daje izjave po sistemu jezik brži od pameti. Ali to je tek na prvi pogled, jer svaka njegova teza odmah dobija kontradikciju u istoj rečenici, pa se uvek može dvostruko protumačiti, te je zato bolje vratiti se u prošlost, jer se tamo možda kriju odgovori.

Zoki nije učestvovao u građanskom ratu, iako je imao 27 godina i bio je izuzetno obučen za ratne operacije, kao pripadnik garde JNA u Beogradu, dakle uglađeni specijalac, gde je dospeo po dva osnova. Milanovićev otac je bio stari komitetlija, a deda-stric partizan koji je preplivao sve reke, od Sutjeske i Neretve u ofanzivama, veoma blizu Tita, pa je ostao da živi u Beogradu, takođe blizu maršala.

Na njegovu sahranu u Beogradu Milanović je došao sam, svojim vozilom, bez šofera, iako je bio lider SDP-a i premijer. Na sahrani njegovog dede došli su Srbi Krajišnici i Milanović je razgovarao sa njima, a kada su ga pitali zašto u vladu nije izabrao Milorada Pupovca, tradicionalnog partnera HDZ-a, lakonski je odgovorio – šta će mu kada su polovina ministara ionako Srbi.

Ali on zna da izbore mora osvojiti ako se odrekne svog partizanskog porekla, pa je u kasnijoj premijerskoj kampanji tvrdio da ima dedu ustašu, ali dede nigde nije bilo, niti je ikada postojao, pa je te izbore izgubio. U međuvremenu je toliko zaoštrio odnose sa Srbijom, da je zatvorio granicu 2015. godine, pa je morao da se umeša Brisel i smiri ga, ali se, posle gubitka izbora i boravka u ilegali ponovo reinkarnirao, ušavši u predsednički ured u Pantovčaku.

Odmah je progovorio da rat u Avganistanu nije hrvatski rat, smanjio je kontigent hrvatskih vojnika u NATO-u, pa se valja vratiti opet na početak jugoslovenskog građanskog rata i sukoba u Hrvatskoj, gde ga smeštaju u ministarstvo spoljnih poslova, kod Iva Sanadera, ovaj ga šalje u rat, ali nešto dalje, ne ka Kninu, gde ne duži pušku i ne puca u Srbe, već drži fascikle, kao član diplomatske misije u Nagorno Karabahu.

Čim se rat završio, ušao je u vojne formacije, ali u briselskoj prethodnici. U tridesetoj postaje pomoćnik generala Tusa, prvog hrvatskog predstavnika u NATO-u, tako da ga je Alijansa ljuljala Briselu, gajeći ga kao kadar za buduća vremena. Plenković nije uopšte služio vojni rok, proglasili su ga za anemičnog, tako da nije omirisao barut, a kako mu je majka vojna lekarka, Milanović često to koristi da ga naziva dezerterom i likovao je kada je Plenkiju pozlilo na vrelih plus 35, prilikom proslave Oluje.

Hvaleći se političkim huliganizmom, političkom nekorektnošću i negujući trampovsku brbljivost, Milanović je najpopularniji hrvatski političar koji se ne libi da kritikuje politiku Zapada prema Rusiji, naročito kada je reč o vojnoj pomoći, čime samo podgreva staru tezu o tajnim vezama između Zagreba i Moskve koje su začete još u doba Kominterne, a potom nastavljene tokom hladnog rata, kada su hrvatski crveni dečki bili zaduženi za poslove sa naftom sa ruskim kagebeovskim čuvarima bušotina i produženi tokom vladavine Borisa Jeljcina i Vladimira Putina.

Sa toliko naslaga kontroverzi, Zoran Milanović je daleko složenija politička figura od Andreja Plenkovića i zato je prikriva svojom jezičkom delinkvencijom i dvosmislenošću. Obožavajući da se druži sa Antom Gotovinom, on kao da infantilno pokušava da proživi fajterska i ratna iskustva od kojih je uvek oprezno izmicao, a onda se odjednom jezik razveže i krenu da teku duboke misli, fascinantne ideje i, ponekad, istina. Kao o otetom Kosovu!

Piše: Aleksandar Apostolovski
Foto: Dragan Stojanović 

Izvor: politika.rs