Ова плавоока Бањалучанка прва је из БиХ завршила Војну академију болничара у Атини, на којој се тренутно школује још двоје младих из наше земље.

На студије у Грчку отишла је са 18 година, одмах по завршетку средње школе, а у тој приморској земљи дуже је од пет година. Још у раном дјетињству маштала је да буде војник, а пиштољи и пушке били су међу њеним играчкама чешће од барбика и шминке.

- Одувијек ми је била жеља да се бавим војним позивом, што сам ево и успјела, јер заиста ниједно друго занимање не одговара мом карактеру. Када сам постала пунољетна, некако упоредо сам наишла на конкурс Војне академије и истог момента знала да је то мој будући пут, иако сам планирала уписати полицијску академију или факултет безбједности. Конкурисала сам, прошла провјере и у јулу 2017. године као стипендиста Оружаних снага БиХ отишла у Грчку. Нисам могла вјеровати да се мој сан почиње остваривати - прича двадесетчетворогодишња Милица.

Данас има чин потпоручника, те прве медицинске сестре која је са простора бивше Југославије завршила поменуту академију у Грчкој.

- То је једина академија у Европи која школује војно-медицински кадар и била ми је част бити први страни студент са ових простора. У склопу Војне академије упоредо сам студирала Факултет здравствене његе у Атини јер сам одувијек вољела помагати људима те сам се стога опредијелила за санитетску службу  - казује Милица која у војној болници у Грчкој обавља праксу до октобра 2023. године.

Прва година у туђини, прича Шукалова, била је тешка и изазовна понајвише због непознавања језика, али уз упорност и труд успјела је савладати све препреке које су биле на путу до циља.

- Одувијек сам тежила ка усавршавању својих језичких способности и због тога сам отишла студирати у Грчку, а не рецимо у Србију. Хтјела сам да упознам другу културу, различитости и традицију. Грчки језик и богата историја будили су моја интересовања и данас сам поносна што тај језик, уз енглески, говорим перфектно - присјећа се ова официрка.

Додаје да јој је носталгија за Бањалуком и пријатељима теже пала од строге војне дисциплине која је владала у интернату.

- Свако јутро сам устајала у пола шест, након чега је била обавезна гимнастика минимум сат времена, а затим провјера соба од стране официра. Ормар, кревет, све је морало бити под шпагу. Током седмице качило ме је најмање једно дежурство на стражи, а преостало вријеме проводила сам на факултету учећи и вјежбајући. Док сам била на академији много сам трчала, иза мене су бројне трке, имам више од 40 медаља. Редовно сам ишла и на стрељаштво које је моја велика страст. Ноћ прије гађања најчешће нисам могла да спавам од узбуђења - говори за “Глас” Шукалова.

Родитељи су јој били и остали највећа подршка. Иако у почетку забринути њеним избором занимања, савјетовали су јој да слиједи своје снове.

- Када сам се пријавила на конкурс, моји родитељи су у једну руку били јако забринути, а у другу и срећни због одлучности да приступим тако важном кораку. Отац ми је такође припадник Оружаних снага БиХ и самим тим важна подршка, узор и неко од кога сам стекла прва сазнања о војном позиву - казује Милица.

Иако се мушкарци одувијек имали главну улогу у војсци, Шукалова каже да се у том позиву много значаја придаје равноправности полова. 

-  Војска јесте “мушки свијет “, али жене су ту потпуно равноправне и ја се одлично сналазим. Сви су изузетно колегијални, једни другима помажемо у тешким тренуцима и веселимо се лијепим. Иако сам као жена у мањини, колеге се професионално понашају према мени уз максимално уважавање, те се надам да ће тако и остати, јер ће прави изазови бити испред мене тек кад кренем да радим - казала је Шукалова које у будућности планира додатно да се едукује јер не напредовати, како сама каже, значи назадовати.

Књига

Током студија у Грчкој, Милица Шукало је започела писање књиге у коју је биљежила своја искуства јер сматра да би могла бити од користи будућим генерацијама који одлуче да се школују у тој земљи ЕУ.

- Када сам кренула у Грчку нисам знала ни гдје тачно идем, шта ме чека, ко ће ме дочекати на аеродрому и из тог разлога сам одлучила да записујем све кроз шта сам прошла. Због превише обавеза на трећој години факултета сам престала писати, али имам у плану да завршим књигу како би будуће колеге имале какав-такав путоказ - испричала је Шукало.

Извор: glassrpske.com