Ове јесени послије короне живот полако улази у нормалне токове. Зове ме пријатељ Немац, после три године паузе, поново слави рођендан. Супруга и ја одлазимо у познати ресторан, овога пута гостију је нешто мање, мало се остарило, неки су болесни а богами неку су заувијек напустили овај свијет.

Преко пута нас сједе брачни пар кога одраније познајем. Разговарамо о обичним стварима. У једном моменту човјек ме благо додирну по подлактици и каже ми: „Знате, у последње вријеме понекад мислимо о Вама.

Пита ме да ли се сјећам како само пре доста година сједили за оним столом у ћошку и разговарали.

„Морате се сјетити. Било је то онда када је бомбардована Југославија. Било нас је четворица или петорица за столом а онда сте нам тада нешто рекли што ми у том тренутку нисмо схватили.  

Почео сам да се присећам ствари из прошлости. Од почетка. У јесен 1991. године у Загребу се увелико пуцало. Радио сам у једној великој загребачкој клиници и када сам оцијенио да за мене ту више није сигурно, одлучио сам да бјежим из Загреба у Њемачку.

Мурал у Берлину (Пиксабеј)

Пронашао сам посао уролога у једном граду у бившој Источној Њемачкој. Међутим, послије двије године посао постаје несигуран и почео сам да тражим друго радно мјесто. Добио сам двије понуде, једну у градићу сјеверно од  Берлина и тамо сам одмах примљен. Друга понуда била је у самом Берлину у једној рехабилитационој клиници, али је била ограничена на три године, јер се клиника затварала.

Ипак, изабрао сам Берлин јер као хирург нисам могао због узнапредовале артрозе у оба кука да више дуго стојим при операцији. Када сам завршио званично представљање пред комисијом, мој будући шеф остао је да разговара са мном још пола сата. Занимало га је зашто сам морао да бјежим, да му испричам детаљно шта се тада дешавало у Загребу.

При одласку видим да сам стекао неке симпатије код мога саговорника. Убрзо сам добио одговор да сам примљен, а после сам дознао да је мој будући шеф стварно одбио неке Нијемце и примио мене.

Када се клиника затворила послије три године обојица смо пронашли посао у новооснованој рехабилитационој клиници 40 километара источно од Берлина. Постали смо добри пријатељи. Он и његова супруга код мене долазе на славу а ми код њих на рођендане.

Тако сам му био и на рођендану 2000. или можда 2001. године. Дакле, било је послије бомбардовање Југославије 1999. године.

(Пиксабеј)

За једним столом било је неколико људи и мој садашњи саговорник замолио ме да им се придружим јер хоће нешто да ме питају. Распитивали су се о Косову и о бомбардовању Југославије. Морам да нагласим да су то  били Нијемци из бившег ДДР-а, а они су доста другачији од западних Нијемаца. Знам то јер сам живио и међу западним Нијемцима од 1975. до 1981 године док сам био на специјализацији опште хирургије.

Моји саговорници били су радознали али су имали један клише који је уобличен са екрана њемачких телевизија. Била је то лаж и пропаганда најниже врсте. Било је ту питања о албанским избјеглицама, Рачку, стријељањима на приштинском стадиону итд. Све сам то мирно побијао са аргументима који су били увјерљиви тако да су сваки пут остајали нијеми. Овдје помињем ону разлику између источних и западних Нијемаца. Западни Нијемци због ароганције моје аргументе не би хтјели ни да саслушају.

Што би се рекло, нисам ја био неки лумен ни добар аналитичар, али сам тог љета читао доста озбиљних анализа од, нажалост сада преминулог, новинара „Политике” Мирослава Лазанског. Било ми је све свјеже у глави и моји одговори били су кратки, бритки и добро аргументовани.

(ЕПА ЕФЕ - Ф.Г.)

Поставили су ми једно питање на које нисам одмах дао одговор. Морао сам да размислим. Питали су ме шта кажем на то што су Југославију уз Американце бомбардовали и сами Нијемци.

Сву кривицу свалио сам на Американце, али су ме они поново питали како кад су и Нијемци учествовали. Размишљао сам шта да одговорим, јер ипак ја сам гост у Њемачкој и није ми било до тога да се са неким на тај начин препирем.

Рекао сам да ја Нијемце уопште не кривим, да је Њемачка окупирана земља и да њемачка влада мора да ради оно што им Америка наређује. Навео сам да Њемачка нема своју независну спољну политику.

(ЕПА ЕФЕ - К.Б.)

Они су остали помало збуњени мојим одговором, поготово када су чули колико има окупационих војника у самој Њемачкој. Видим, нису се са мном сложили али нису ни контрирали. На томе се и завршило.

Сада, у јесен 2022. године питам мог саговорника шта то он тада није схватио а данас разуме.

Мало се нагнуо изнад стола према мени и почео да објашњава.

„Оно, када сте нам рекли да је Њемачка окупирана држава и све оно што из тога слиједи. Ми се нисмо са вама тада сложили али нисмо ни негативно реаговали сматрајући да нас повезује наш заједнички домаћин. Сада видим да сте били у праву и промијенили смо наше мишљење.”

Он је то изговорио уз потврдно климање главом његове жене и још једног саговорника из групе од пре 20 година.

Знао сам шта ово сада значи јер рат у Украјини траје већ неколико мјесеци. Санкције уведене Русији погађају више саму Њемачку него Русију. Грејна сезона је почела и домаћинства добивају велике рачуне за струју. Поготово за плин који је и до десет пута већи него прошле године.

Отворени протести по градовима Њемачке против свеопште скупоће почињу сваке суботе, а завршавају се понедељком, зависи од града до града. У томе предњачи источни дио Њемачке. Гледао сам једне такве демонстрације у Берлину и нисам могао да вјерујем шта је све писало на транспарентима које су људи носили. Била је то за мене нека друга Њемачка. Мало тога је имала заједничког за оном од пре тридесет године када сам ја дошао.

(ЕПА ЕФЕ - Х.Х.)

Питам опрезно, шта се то десило, иако сам наслућивао одговор.

„Оно када сте рекли да је Њемачка окупирана било нам је тада потпуно апсурдно. Сада смо се увјерили да стварно јесте. Амерички предсједник Бајден каже нашем канцелару у лице да гасовод „Сјеверни ток 2” не да неће никад бити пуштен у рад, него да га неће ни физички бити. Наш канцелар умјесто да му на то одговори он ћути. Најгоре што му се и на лицу види да му не смије ништа рећи.

Знате ли шта је последица тога по мене. Добио сам пет и по пута већу новчану рату за гријање куће. Добро, то за мене и није толико страшно. Гријаћу се два дана у недељи и добро се обући.

Међутим, има пуно већих проблема. Мој син има фирму која користи велике количине гаса. У вријеме короне смањио је производњу јер није било пуно наруџби. Његова фирма се специјализовала да може брзо да реагује када рецимо треба да изради одређену количину керамичких плочица, технологијом којом су произведене прије сто година и да морају бити као оригинал. Оне се уграђују у зграде које су проглашене за културно-историјске споменика и под заштитом су државе.

Наруџбе стижу не само из Њемачке него и из цијеле Европе.

Сада у игру ступа испоручилац гаса и тражи осам пута већу цијену него прошле године, са тиме да мој син мора да пристане да цијена може и да се повећа.

Покушава да склопи споразум са другим добављачима гаса и нико неће да га прими, осим једног али он тражи десет пута већу цијену.

Шта је урадио? Ставио је кључ у браву јер један већи наручилац је одустао од посла када је чуо колика би била коначна цијена производа. Одустали су и други. Отпустио је четири човјека који су били стално запослени и упутио их на биро рада.

(Пиксабеј)

Нисам могао да коментаришем муку тога човјека.

Сервирана је вечера и на ту тему нисмо више разговарали, а послије, приликом разиласка, опраштам се од мојих саговорника. Поздрављају ме посебно љубазно и прије него што ћемо да кренемо једна госпођа ме пита  какво је моје мишљење о томе шта се дешава сада у Украјини.

Потпуно је отворена, пита ме на чијој сам ја страни. Јесам ли за Путина или сам против.

Оклијевао сам шта да јој одговорим, али сам то ипак учинио:  

„Госпођо, ја сам овдје гост и не бих се отворено хтио изјашњавати, али ћу вам нешто рећи па ви закључите сами. Оне снаге против којих се Путин данас бори, мене су истјерале из Загреба 1991. године и бомбардовале Југославију 1999. године.

 

Пише: Петар Маљеновић - Берлин

Извор: politika.rs