U petak 16. decembra u Rimu je, nakon duge i teške bolesti, preminuo proslavljeni srpski fudbaler i trener Siniša Mihajlović.

Opšte je poznata činjenica da je Mihajlović rođen u Vukovaru, a odrastao u Borovu naselju, dok je svoje prve fudbalske korake napravio igrajući još od mlađih selekcija za tadašnji NK Borovo.

Siniša Mihajlović je rođen 1969. godine, a fudbal je počeo da igra još u osnovnoj školi. Bilo je to vreme kada je Borovom kroz razne sportske klubove prodefilovalo mnogo dece. Razumljivo, većina njih opredelila se da trenira fudbal kao najpopularniji sport.

– Siniši sam bio trener kada je bio pionir, nešto više od godinu dana. To je bila najmlađa selekcija gde je on već tada pokazivao svoje kvalitete. Tada je bilo više igrača, više dece koja su trenirala, međutim tu su se nakako izdvajali Siniša Mihajlović, Saša Patković, Ante Miše i Siniša Lazić – ističe jedan od prvih Mihajlovićevih trenera u Borovu Slobodan Đurica.

Pored njega treneri mlađih selekcija u Borovu, tih godina kada je igrao Mihajlović, bili su i Zvonko Popović, Nikola-Kiki Marjanović i Edo Bulić. Među onima koji je više godina proveo igrajući u istoj ekipi sa Mihajlovićem bio je i Siniša Lazić koji i danas živi i radi u Borovu naselju. Lazić je sa Mihajlovićem igrao u pionirima, juniorima i seniorima.

– Nas dvojica smo prvi iz generacije počeli da igramo za seniore, on čak i pre mene iako je bio mlađi nepunih godinu dana. U seniorima smo igrali zajedno godinu dana, kasnije sam ja otišao u vojsku, a on je u međuvremenu otišao u Vojvodinu. U mlađim selekcijama svi smo mi bili približno istih kvaliteta, niko se nije posebno isticao. Međutim, kada je on u pitanju to je bio samo rad, rad i rad. Po tom pitanju je bio neumoljiv. Mi smo svi nakon treninga obično odlazili na bazen, a on je ostajao da dalje trenira, imao je svoj cilj i ostao je dosledan njemu – napominje Lazić.

Kroz karijeru Mihajlović je često menjao pozicije u timu na kojima je igrao, a tako je bilo od samog početka.

Siniša Lazić

– U početku igrao je levo krilo, po ulasku u seniore bio je i stoper jer je dobro igrao i glavom. Bio je drčan i prgav, a sećam se jedne utakmice protiv Metalca u Osijeku gde je bio jedan igrač, mrga od čoveka. Miha mu je uklizao, a ovaj mu zapreti da će ga ubiti posle utakmice. Siniša nije ni trepnuo nego ga pljune u „po face“. To je naprosto bio on – kaže Lazić prisećajući se jednog indirektnog kontakta sa njim.

Naime, kada je Mihajlović pravio svatove u Novom Sadu njihova zajednička prijateljica je prenela Lazićeve pozdrave Mihajloviću i rekla mu da iz svadbe neće otići bez njegovog dresa. Tada je Mihajlović svom kolegi iz Borova poklonio Interov dres sa brojem 11 i taj dres Lazić i danas čuva kod sebe, a na njemu se još uvek vidi posveta na kojoj piše „Lazi od Siniše“.

Prijateljska veza sa prvim kapitenom

Posebna sećanja na zajedničke trenutke kako na terenu tako i van njega izdvaja Mihajlovićev prvi seniorski kapiten Savo Prodanović sa kojim će biti u odličnim odnosima i nakon odlaska iz Borova baš kao i tokom cele svoje karijere.

Savo Prodanović fudbal je počeo da igra u Dalju za tamošnji istoimeni klub, a po odlasku u srednju školu u Osijek igrao je za omladince Osijeka odakle je 1977. godine prešao za Borovo gde će igrati sve do kraja aktivnog igranja fudbala, odnosno 1989. godine.

Kapitensku traku Savo je dobio u sezoni 1983/84, a potom i u sezoni 1986/87 do kraja karijere i opraštajne utakmice sa Crvenom zvezdom. Kao kapiten dočekao je mlađu generaciju borovskih igrača među kojima je bio i Siniša Mihajlović.

– Sa Sinišom su bila izuzetna iskustva. On je prvu utakmicu za seniore Borova odigrao 1986. u zadnjem kolu tog prvenstva koje smo igrali u Belom Manastiru protiv Šparte. U toj utakmici koja je završila remijem 1:1 pred hiljadu gledalaca i koja je odlučivala o šampionu lige, Siniša je postigao pogodak i bio je najbolje ocenjen igrač utakmice. Niko tada nije mogao da nasluti da će on doći dotle dokle je došao. Međutim, on je bio drčan, bio je uporan, a nakon svake utakmice ostajao je na terenu i šutirao tri serije po deset udaraca na prazan gol. Bio je pre svega uporan. Imao je taj šut urođen, ali značajno ga je dobio i sa treningom i svojom upornošću – naglašava Prodanović.

Tim Borova iz prvih Mihajlovićevih seniorskih dana

– Nakon te prve utakmice koju je odigrao trenirali smo zajedno i redovno. Potom se ređaju utakmice u kojima je on dominirao i vrlo često bio igrač utakmice. U toj generaciji bili su uglavnom mlađi igrači, tu smo jedino Baketa i ja bili od starijih. S vremenom su protivničke ekipe počele da strahuju od njegovog šuta, u početku je to bilo neozbiljno shvaćeno kada on uzima loptu na 30 ili 40 metara i šutira slobodan udarac.

„Nije mogao bez Borova“

U nizu anegdota, zajedničkih trenutaka i druženja, uspešnih fudbalskih partija, njihovo prijateljstvo ne prekida ni Sinišin odlazak u Vojvodinu, potom Crvenu zvezdu pa čak ni u Italiju.

– Po odlasku u Vojvodinu naši kontakti su ostali i dalje stalni. U tim prvim danima on se uvek vraćao u Borovo, izlazio je ovde u Medison u Dalju, nije mogao bez Borova i bez svog društva. On je mnogo doprineo da ta generacija Vojvodine osvoji titulu, a uz sebe je imao ljude sa ovog područja Marasa iz Đakova, Tanjgu iz Jankovaca, Vorkapića koji je igrao za Špartu iz Belog Manastira i trenera Ljupka Petrovića koji je došao iz Osijeka kao i Mišu Kosanovića rodom iz Šidskih Banovaca. Sam mi je jednom prilikom rekao da mu je lakše bilo igrati jer je oko sebe imao ljude koje je poznavao. Često smo se viđali i po njegovom odlasku u Crvenu zvezdu, uživo sam ga pratio na mnogim utakmicama. Bili smo u kontaktu i po izbijanju rata kada je poslao pun kamion pomoći, robe i hrane, a mene je zadužio da sve to ispratim i da sve to dođe u prave ruke kako to neko ne bi zloupotrebio. Teško je prihvatio to vreme i sve što se dešavalo tih godina. Znao sam i da će otići u Romu i nakon njegovog odlaska u Italiju svaki povratak završio bi zajedničkim druženjem u mom restoranu sa istom ekipom koja ga je čekala. To je sve bilo do oproštajne utakmice 2007. godine – istakao je Prodanović.

Potvrda tog prijateljstva, ali i velikog poštovanja prema svom kapitenu, stigla je i na kraju karijere kada Mihajlović na svoju oproštajnu utakmicu koja se igrala u Novom Sadu poziva i Prodanovića.

Savo Prodanović (prvi s desna) sa sportskim legendama na oproštajnoj utakmici Siniše Mihajlovića

– Bili smo u restoranu na jednom ručku i na tom ručku Siniša mi je rekao „spremaj se“. Nisam znao za šta da se spremam i on mi kaže „Savke, hoću da igraš na mojoj oproštajnoj utakmici“. Tako smo Miloš Šestić i ja bili najstariji učesnici te njegove oproštajne utakmice – seća se Prodanović.

Izuzetan čovek i vrhunski igrač kojeg je cenio ceo svet

Kontakti su postojali i nakon aktivnog igranja, sve do pojave bolesti koja će na kraju biti kobna za jednog od svetskih fudbalskih zvezda.

– Poslednji kontakt sa njim imao sam pre više od četiri godine, nisam ga hteo opterećivati zbog bolesti, a 2019. godine kada se saznalo za bolest, čuli smo se, međutim, kasnije nisam hteo da mu stvaram opterećenje. Svaku informaciju od njega dobio sam od Miroslava Tanjge, mog prijatelja, a njegovog kuma, i poslednji put pre mesec i po dana Miroslav mi je rekao da je teška situacija i da se verovatno neće izvući. Dovoljno mi je bilo u tim momentima da zna da mislim na njega. Još uvek ne mogu da shvatim da je umro, a jedno mi je drago da ga pamtim onako zdravog i vedrog, to je moj Singe – sa suzama u očima govori Prodanović gledajući u knjigu na čijoj se naslovnoj strani nalazi slika Siniše Mihajlovića.

Smrt Siniše Mihajlovića mnoge je iznenadila iako je bilo poznato da se bori sa opakom bolešću. Tugu sa sobom nose i oni koji su ga poznavali od najranijih njegovih fudbalskih početaka.

– Bio je izuzetan kao čovek, vrhunski igrač kojeg je cenio ceo svet. Nema kome on nije pomogao, bio je ambasador dečijeg sela u Sremskoj Kamenici, kao i počasni građanin Novog Sada. To je dokaz njegove veličine, a Borovo mu je bilo u srcu, međutim Novi Sad je više voleo – kaže Savo Prodanović.

Savo Prodanović

Još na dan smrti grupa poštovalaca lika i dela Siniše Mihajlovića otišla je do stadiona u Borovu naselju gde je Mihajlović napravio svoje prve fudbalske korake i pored kapije stadiona zapalili su sveće. Nekoliko dana nakon toga na isto mesto dolazili su ljudi sa svećama, cvećem i vencima da odaju počast najboljem sportisiti Vukovara.

– Ovo je zaista jedan težak trenutak za sve nas koji smo tih godina odrastali u Borovu, za celu tu generaciju. Po njegovoj smrti mnogi su išli da pale sveće na stadion, što mi je bilo drago, međutim nisam hteo da idem tamo po mraku, jer ne želim da se sakrivam, kao što nije bilo potrebe da se i on sakriva i nije mi jasno zašto je bio toliko omražen ovde – pita se Siniša Lazić.

– Nije me iznenadio njegov kasniji uspeh zbog toga što sam jako puno obraćao pažnju na njega jer sam video da u njemu nešto ima. Imao je tu zlatnu levicu sa kojom je kasnije rešavao utakmice. Njegova sama upornost i drskost u pozitivnom smislu je domonirala kod njega, a meni se to sviđalo. Opšte je poznato da je ostajao nakon treninga da vežba svoj šut, a to je radio i kod kuće. Paljenje sveća na stadionu u Borovu naselju je gest koji je dokaz poštovanja prema jednom čoveku, poštovanje prema nekome ko je dao puno i ko je proslavio Borovo naselje, Vukovar i okolinu – napominje Slobodan Đurica.

Izvor: srbi.hr/Srđan Sekulić