Тог дана у Београду, док је сунце залазило, аутобуси су се зауставили испред Музеја Југославије, импозантног објекта из средине 20. века. Појавила се колона људи, неки су носили цвеће, а неколико их је махало старом државном заставом. Дошли су у српску престоницу да посете маузолеј у којем се налази гроб Јосипа Броза Тита, оснивача социјалистичке Југославије.

Многи од посетилаца одрасли су у старом систему и дошли су да обележе диктаторов рођендан, који је био велики државни празник пре распада Југославије. Неки су били припадници левих политичких партија, а носили су кичасте мајице и транспаренте.

Ипак, било је и неколико млађих људи. На степеницама испред специјалне изложбе на којој је Титово време приказано кроз плакате, уметничка дела, артефакте и снимљена сећања "обичних људи", срела сам осамнаестогодишњег Милоша Томчића са капом и марамом "пионира" – југословенског омладинског покрета.

"Желео сам да видим слику тог времена", одговорио је када сам га питала зашто је дошао. "Било је то сјајно време. Сви су се волели", рекао ми је. Да ли је себе сматрао Србином или Југословеном? "Југословеном", одговорио је без оклевања. "Мама ми је Српкиња, тата Црногорац, баба Хрватица. Заправо, моја породица је из целе Југославије", објаснио је Милош.

Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, коју је чинило шест република – Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Словенија, Црна Гора и Северна Македонија – основао је Тито 1945. године.

Титова држава је имала за циљ да уједини различите етничке и верске групе у региону под слоганом "братства и јединства". Растући национализам након његове смрти 1980. године довео је до крвавих ратова деведесетих и распада земље.

Уобичајен наратив тих година био је да је Тито скоро пола века терао различите народе да живе заједно против њихове воље, али 30 година касније многи и даље гаје дубоку наклоност према земљи која више не постоји и жале због њеног распада.

У Србији, 81 одсто људи верује да је распад Југославије био лош за земљу. У Босни, која је одувек била најмултикултуралнија савезна република, 77 одсто дели то мишљење. Чак и у Словенији, која је прва земља бивше Југославије која се придружила Европској унији и за коју се сматра да је најуспешнија, 45 одсто људи и даље каже да је распад некадашње државе био штетан. Није изненађујуће да само 10 одсто на Косову, које није имало пуну независност у Југославији, жали због распада.

(Југо)носталгија или нешто више

Наклоност према некадашњем систему често се назива "југоносталгија". Међутим, Лариса Кутовић, политички антрополог из Сарајева, која проучава постјугословенски идентитет у Босни, опрезна је у вези са тим појмом.

"Носталгија подразумева неку врсту меланхолије или чежње", каже она. Наравно, то постоји, са бројним ресторанима и пансионима широм региона, као што је чувени кафић "Тито" у Сарајеву, који украшен кичастим сувенирима представља ружичасти поглед на то доба. Ипак, Кутовићева каже да постоји и покрет млађих људи који критичније гледају на тај период, процењујући његове позитивне и негативне стране.

"Постоји велико поштовање за социјалистички период, а то је повезано са економским растом и огромним побољшањем животног стандарда", каже Кутовићева, додајући да су "пропала обећања" југословенског пројекта бледела у поређењу са национализмом и насиљем који су уследили. Већина бивших југословенских држава доживела је огроман економски пад од ратова и још увек се суочавају са одливом мозгова.

Босна и Србија су посебно оптерећене политичким сукобима, а некада утопистичка бруталистичка стамбена насеља и југословенске железнице пропадају. Иако су Хрватска и Словенија достигле релативну стабилност као чланице Европске уније, преговори о придруживању других земаља су застали, остављајући многе у сумњи да ли ће се икада заиста придружити блоку.

У том контексту, неки се питају да ли прошлост крије решења за проблеме из будућности. Кутовићева као пример наводи покрете за радничка права који су се појавили у Босни током последње деценије, а засновани су на старом југословенском социјалистичком моделу радничког самоорганизовања. "Овај систем је био веома специфичан за Југославију", објашњава Кутовићева, истичући његово одступање од стаљинистичког државног власништва над индустријом.

Иако је Југославија била једнопартијска држава, постојале су јасне разлике у односу на друге земље иза гвоздене завесе. Тито је основао Покрет несврстаних и одржавао уравнотежене односе са Западом и СССР-ом, а грађани Југославије су могли да путују и на Исток и на Запад. Снагу старог југословенског пасоша и данас помињу многи од оних које срећем на Титовом гробу, а којима су сада потребне визе за улазак у већину земаља.

"Сами по себи мали и безначајни"

Још једна уобичајена тема на коју се Кутовићева осврће је губитак статуса и перцепција да су људи из живота у релативно великој и поштованој земљи прешли у много мање и мање значајне државе. Ђорђе Пералок је рођен у Северној Македонији 1989. године, али сада живи у Бангкоку.

"Кад год морам да завршим неку бирократију, као што је отварање банковног рачуна овде, никада не могу да нађу Северну Македонију у систему, али могу да нађу Југославију. Ако мене питате, и даље бисмо могли имати користи од федерације, чак и ако то није Југославија јер смо сами по себи тако мали и безначајни", жали се Ђорђе.

Верује да су слична осећања уобичајена међу људима његових година, који заправо никада нису живели под старим југословенским системом. "Сва наша инфраструктура је из тог периода, а сада се распада", истиче Ђорђе.

Постоје и покрети који величају антифашистичко и антинационалистичко наслеђе региона, које су ратови ревидирали или покушали да избришу. Настали су хорови који певају старе партизанске песме, и на самом Балкану, и у заједницама дијаспоре.

Тако у Бечу, Хор "29. новембар", назван по датуму оснивања Југославије, има чланове из свих земаља бивше Југославије. Његов првобитни циљ био је да потисне национализам који се појавио у дијаспори током ратова и након њих. Југословенски раднички клубови, у којима су се људи раније састајали да попију кафу, разговарају и играју шах, постали су тада сегрегирани по етничкој припадности.

Чланови хора се облаче у црвено-плаве јакне са петокракама, које подсећају на стару југословенску заставу, али избегавају да певају песме повезане директно са Комунистичком партијом или оне које славе Тита.

"То је свесна одлука, јер знамо да има и глорификације, што је проблематично", каже диригент Јана Долецки, која је пореклом из Хрватске, а преселила се у Беч 2013. године "Такође, нису баш ни имали неку добру песму", смеје се Јана.

Уместо тога, чланови пажљиво бирају мелодије за које верују да се могу применити и на актуелна политичка питања као што су растући национализам и популизам. "Покушавамо да се држимо подаље од историјског ревизионизма. Можете да се упустите у слављење прошлости, увек говорећи да је било боље, али не размишљајући о томе шта боље заправо значи", каже Јана.

Хор је помогао неким члановима да истраже осетљив период историје своје земље. Марко Марковић, који је рођен у Београду, али је одрастао у Бечу, каже да је његова породица одбијала да разговара са њим о ратовима кад је био дете.

"Било је сувише компликовано да би седмогодишњак разумео, или су бар тако мислили. Увек сам имао осећај да је историја табу тема тамо одакле долазим", прича Марко. Када је пронашао хор, осетио је да коначно може да "закрпи неке рупе".

"Одрастајући, Југославија ми се чинила као рај"

Интернет такође пружа уточиште за људе који желе да открију занемарене аспекте свог наслеђа. Неколико популарних Инстаграм налога подсећа на намештај, бруталистичку архитектуру и графички дизајн тог периода.

Петар Корчнак, који је одрастао у тадашњој Чехословачкој, покренуо је подкаст "Сећање на Југославију" 2020. године. "Одрастајући, Југославија ми се чинила као рај", каже, објашњавајући да су многи људи од чехословачког режима побегли у Југославију. Дисиденти из других комунистичких земаља, попут Румуније из Чаушескуовог доба, често су чинили исто.

"Гледали смо насилни распад Југославије док сам ја био сведок мирног распада своје земље. Почео сам да упоређујући то двоје и једноставно сам постао фасциниран том темом", каже Корчнак.

Истиче да је био запањен емоционалним изливима неких слушалаца. "Најбољи коментар који сам чуо је да подкаст као терапија. Многи кажу да их је дуго било срамота и да помисле на реч Југославија", присећа се Корчнак.

Сматра да је очигледна наклоност коју многи бивши Југословени имају према свом старом систему. "Можда ћете чути старије људе у Чешкој како говоре да су ствари тада биле јефтиније, али углавном су сви наставили даље. У бившој Југославији то је трансформисано у нешто потпуно друго", истиче Корчнак.
Генерација без предрасуда и траума

Међутим, неки су критичнији према ономе што виде као превелику романтизацију тог периода. Породица Арнеле Ишерић је из Босне и избегла је у САД, где је одрасла током рата.

"Мој утисак као детета је био да је време Југославије било најлепше и да је све било хармонично, али када сам одрасла, схватила сам да постоје ствари које ми се у вези с тим не свиђају", наглашава Арнела и наводи недостатак права ЛГБТ заједнице и сузбијање политичког плурализма. Ипак, каже да се још увек може поистоветити са "духом Југославије".

"Када путујем у друге делове региона, као што су Црна Гора или Хрватска, увек осећам да сам повезана са људима. Говорим њихов језик и имамо сличну културу", истиче Арнела.

Како време пролази, млађи људи су мање директно погођени траумом рата, па неки сматрају да постаје лакше анализирати период Југославије.

"Скоро сваког дана неко пита да ли може да нас интервјуише за своју дисертацију о постјугословенском идентитету", каже Јана Долецки, диригенткиња бечког хора. "Дуго је то била табу тема", сагласан је њен колега Марковић.

"Ипак ова генерација има луксуз да буде довољно историјски удаљена да нема предрасуда и траума. И мислим да ће то постајати све значајније", закључује Марковић.

Извор: rts.rs