Насловна фотографија: Рака Марић, Емир Куструица, Адемир Кеновић и Горан Бреговић (Фото:документација „Политике”)

Још нисам видео да неком композитору или певачу пољубе руку. А ви? А десило се то на италијанском фестивалу „Санремо” 2012. Наиме, један од водитеља овог фестивала вишедеценијске репутације дословно је целивао руку Горана Бреговића уз видну Брегину нелагодност и срамежљивост, а очито одушевљен Бреговићевим музичким достигнућима и стваралаштвом. Том приликом италијански певач Самуеле Берсани, уз пратњу Бреговићевог „Оркестра за свадбе и сахране”, отпевао је заиста предивну традиционалну италијанску песму „Ромагна миа”.

Елем, неко вече на „Јутјубу”, и то сасвим случајно, набасах на – Акија Рахимовског. Певао је уз пратњу великог загребачког оркестра и пред препуном салом предивну Бреговићеву баладу „Сањао сам ноћас да те немам”, сарајевског „Бијелог дугмета”. Након ове баладе уследила је и она још познатија – „Има нека тајна веза”. Можда грешим, али чини ми се да ове две баладе „Бијелог дугмета” покојни Аки Рахимовски боље пева чак и од певачке легенде „Бијелог дугмета” Жељка Бебека.

Обе ове баладе композиторско су дело Горана Бреговића. Текст о тајној вези написала је песничка локомотива и „шеф из сенке” оне велике сарајевске поп школе шездесетих и седамдесетих година – Душко Трифуновић.

Довољно је набројати само неке од балада са овог албума „Бијелог дугмета”: „Не гледај ме тако и не љуби ме више”, „Блуз за моју бившу драгу”, „Лоше вино”, „Ове ћу ноћи наћи блуз”, „Пристао сам бићу све што хоће”, „Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, снијегови и шаш”...

Имао сам срећу да у Паризу и то „код Звонке” у продавници балканских производа, у десетом париском арондисману, сасвим случајно налетим на ЦД са најбољим баладама „Бијелог дугмета”. Истом приликом купио сам и „Дневник једне љубави” Јосипе Лисац, као и албум сарајевских „Индекса” кад је њихов бубњар био „доктор за рокенрол”, тад млађани и лепушкасти Сарајлија Милић Мића Вукашиновић. Мица дуге „локнасте” плаве косе на албуму „Индекса” „Све ове године”, а на фотографији одмах до сјајног соло гитаристе Слободана Боде Ковачевића. Након одласка из „Индекса” Милић Вукашиновић оснива свој бенд „Ватрени пољубац”.

У време док је живео и стварао у Паризу, Горан Бреговић је написао музику за филмове „Ла Реине Маргот” (Краљица Марго) режисера Патриса Шероа и за француско-туниски филм чији је режисер Аријел Зејтун „Ле номбрил ду монде” (Пупак света). Осим музике за Кустуричине филмове „Андерграунд” и „Аризона дрим”, Горан Бреговић се појављује и као аутор музике многих других филмова.

Ипак, писање музике за филм нашло му се у другом плану, вративши се свом правом музичком нерву и изразу. С изванредним „Оркестром за свадбе и сахране”, те уз вокалну пратњу бугарских певачица – а све то уз онај слоган „Ко овдје не полуди, није нормалан!” – Бреговић је овацијама дочекиван на бројним концертима широм света.

А све је почело дечачки наивно у сарајевској Улици Милоша Обилића, изнад Башчаршије…

Провели смо у тој сарајевској улици Брега и моја маленкост детињство у оној самоуправној социјалистичкој Југославији. Били смо и срећни и радосни. Његов отац Фрањо, висок и згодан човек, био је војно лице, чини ми се капетан прве класе. С дугим и улаштеним црним чизмама на ногама враћао би се кући. Изгледа да је волео „чашицу”, што је био разлог развода Горанових и Предрагових родитеља. Горан остаде с лепушкастом мајком Борком. Кад сам са четрнаест година напустио ову улицу нашег детињства и са родитељима се преселио у далеко сарајевско насеље Грбавицу, изгубио сам контакт с Бреговићем. Једног дана до мене некако допре вест да Брега свира бас-гитару, и то у групи коју су назвали „Бештије”. Група је свирала у месној заједници сарајевског насеља Ковачи. Али, зашто баш „Бештије”?

Верујем да су ово име за групу изабрали по угледу на ону чувену енглеску групу из шездесетих година која се звала „Тхе Анималс”, а чији фронтмен је био певач врло занимљивог и промуклог гласа Ерик Бердон. Групу „Тхе Анималс” у свету поп и рок музике прославио је њен заиста велики хит „Кућа излазећег сунца” (Хоусе оф тхе Рисинг Сун).

Након почетног музичког проласка кроз групу „Бештије”, на Бреговићевом музичком путу следиле су сарајевске групе „Кодеxи”, трио „Мића&Горан&Зоран” (Милић Вукашиновић, Горан Бреговић, Зоран Реџић), те група „Јутро”. Све ове групе даноноћно су вежбале у просторима Дома младих, на сарајевској Скендерији. Група „Јутро” (1971–1973) кључни је моменат у музичком пењању Горана Бреговића. „Јутро” је, између осталих, снимило и песму „Кад бих био бијело дугме”, а која је постала – хит. Незадовољан патетичним и млаким именом „Јутро”, Бреговић је у себи својственом махерском маниру извукао две капиталне речи из песме „Кад бих био бијело дугме”, добивши тако групу коју ће назвати „Бијело дугме”.

Тих, шездесетих и седамдесетих, година у Сарајеву постојали су заиста изванредни услови за рад и развој врло бројних поп и рок група. А захваљујући предусретљивости и професионалности музичког уредника Радио Сарајева, Есада Арнауталића, музички студио ове радио-куће имао је широм отворена врата за стваралаштво сарајевских група. Међутим, главни услов за снимање у музичком студију Радио Сарајева био је да групе дођу с властитим мелодијама, властитим музичким материјалом, а не с „препевима” страних хитова. Овако оштре захтеве музичког студија Радио Сарајева, по свему судећи, најбоље је искористила група „Индекси”, будући да су њен соло гитариста Слободан Бодо Ковачевић и бас-гитариста Фадил Реџић компоновали властиту музику. И све је то тако ишло док се на вратима музичког студија Радио Сарајева није појавио југословенски музички феномен Горан Бреговић Брега. После тога све остало у Бреговићевој муњевитој музичкој каријери мање-више вам је познато. Као и детаљ да је пред одлазак на одслужење војног рока код београдске хајдучке чесме са својим бендом „Бијело дугме” одржао бесплатан концерт, а којем је присуствовало четрдесет хиљада душа.

Крајем јула ове године Бреговић и „Оркестар за венчања и сахране” по други пут су одржали концерт у париском „Цабарет Сауваге” (Дивљи кабаре). Пре неколико година након његовог концерта у овом кабареу потрчасмо један другоме у загрљај.

Горан Бреговић није отишао у музици далеко. Он је отишао збиља предалеко. Не постоји кутак или, што би Далматинци рекли, кантун ове планете у којем он, Горан, није познат и признат као музичар светског реномеа.

Горан Бреговић је у музици кренуо такорећи од „апсолутне нуле”, а догурао је до – звезда.

Аутор: Ђорђе Телебак/Политика

Дипломирани журналиста и професор социологије