Дали смо дио себе да би се ове црте уцртале. Дали смо оно што се не може дати. Дали смо и више него што би ико требао да да за једну црту. Сада нам кажу да преко ње не смијемо да гледамо. Да не смијемо да се извинимо онима који су због ове исте црвене црте дали исто. Да мрзимо и да не опраштамо онима који су иза ње. Иза црте. А ево, ја ћу баш да пружим руку преко црте. Па ко је ухвати... Питају ме, а шта ако буде џелат? Нека буде! Нека је и одреже! Зар ћемо стално да стријепимо од оних који нас мрзе? Зар ћемо да се бојимо оних које мрзе оне које не познају?

Зашто бисмо мрзили оног црног пијуна са друге половине шаховске табле? Па зато што је црн! Зашто бисмо се питали каква му је боја гласа? Која му је омиљена пјесма? Да ли неког воли? Да ли му је љубав узвраћена? Не! Ми се морамо питати које му је име. Ми се морамо питати и каквог је облика богомоља коју посјећује сваке недјеље. Суботе, петка или никада. Ми се морамо питати за кога су му преци ратовали? Ми морамо пречешљати сва питања како бисмо нашли разлог да том пијуну прережемо главу – јер је црн. Ми смо бијели. Чврсто вјерујем да ћемо га наћи. Добро пребројмо сваки пут када су његови преци за које није ни свјестан, окрзнули наше.

Не пребацуј руку тамо! Не знаш шта су рекли? Тамо џелати сједе. Овдје? Са ове стране црвене линије? Овдје нема џелата? Да их нема, не би било црвене црте или нас – бијелих пијуна. Све док нас је и тамо и овамо, и црних и бијелих, а и ове крваве црте – сви смо џелати. Пардон, црвене црте. Чини ми се да смо сви помало црвени. Не! Ми смо бијели, а они су црни, других боја нема, нити ће бити. Не смијемо да мислимо како неко од тих црних сања љубичасте снове. Како неко од тих црних воли црно, али му ни бијело није страно. Онда ћемо му пружити руку. Онда ћемо ходати скупа. Глупост. Зашто бисмо се вољели? Зашто, када се можемо мрзити? Тада бисмо ми отишли на кахву, на кафу, па и на каву. Сви бисмо причали српски, јели рахатлокум и љетовали у Хрватској.

Чини ми се да краљевима са табле не одговара ово наше пријатељство. Немојте се заваравати, нису ни они ти који мрзе. Они пију и кахву, и кафу, и каву, али не смију да кажу. Ако кажу, ништа неће звецкати у њиховом џепу. Звецкаће у сваком од наших по нешто. Тада ћемо када оном другом буде недостајало - пребацити пар кованица. Тада бисмо прекорачити црту. А сјетите се, нису нам тако рекли.

Ја сам сасвим бијела. Јесам! Не поричем. Јако волим своју бијелу. Не бих је дала, не бих је продала. И ни за шта на свијету не бих дозволила ни да ми је отму. Није у томе ствар. Сви треба да волимо своје боје, али не и да пљујемо на туђе. Морамо да узмемо руку оних црних! Иначе ћемо бити све више црвени, а не бијели, нити црни. Платон је рекао: „Само су мртви видјели крај рата.“ Ја не желим да будем црвена. Нити желим да ико више да, оно што смо ми давали за бијеле.

Не требамо им дати да преко наше бијеле шарају бојама. Не требамо им дати да наше пијуне нигдје не броје. Треба да будемо људи, барем једном, умјесто пијуни. Схватимо да нас све заправо иста рана пече! Опростимо једни другима. Фридтјоф Нансен, за кога је, истина, мало ко од нас чуо, рекао је: „Рат ће престати кад се људи одбију борити.“

Закопајмо пушке, мачеве и ножеве. Зар још нисмо пронашли бољи начин да се за нешто изборимо? Ако је нешто наше – немојмо им дати. Ако нам нешто не дају – отимати нећемо. Идимо једни другима! Зар треба још да се истријебимо, да бисмо схватили да смо исти? Све нас веже исти инат, жар, исте ватре које нам горе у очима.

Мој Србац сада лежи на црвеној црти, и гледа међу оне црне. Доћи ће вријеме када ће Србац лежати само на Сави. Тада ће у њој руке квасити и црни и бијели. И тамо има руку које већ дуго млате по црти. Машу нам, зову нас. Били смо глуви. Све ово вријеме ми смо били глуви. Али тада нећемо бити ни глуви, ни бијели, а најмање пијуни. Тада, иако по први пут, бићемо људи!

Аутор: Мирјана Милашиновић

Фронтал