Ovo je kontekst u kojem se mora sagledati i najnovija kriza u vezi sa Ukrajinom. Važno je napomenuti da je današnja Ukrajina bila glavno bojno polje u Petrovom ratu protiv Šveđana, uključujući i poslednju bitku kod Poltave, hiljadu milja od Stokholma i pet stotina od Moskve vazdušnom linijom. U Ukrajini je i Hitler verovatno izgubio jedinu šansu da stigne do Moskve pre zime, odlučivši u avgustu 1941. da oslabi napad grupe armija Centar preusmeravajući dve njene oklopne grupe na jug da zauzmu Kijev.

Nakon raspada SSSR-a, zapadne granice Rusije bile su dobro fiksirane na istoku od mesta gde su stajale na kraju Petrove vladavine, pre 300 godina. I tako je bilo sve dok su bivše sovjetske republike ostale izvan vojne i političke strukture koju predvode SAD oličene u NATO-u.

Sve se promenilo odlukama administracija u Vašingtonu - počevši od Bila Klintona. NATO se proširio na istok, a što je bio dio globalne strategije, a što se moglo videti i na primeru napada na Srbiju u martu 1999. Taj događaj je bio prekretnica u Moskvi u proceni američkih strateških namera. Godinama kasnije, na pitanje da li je do pada rusko-američkih odnosa došlo zbog Krima ili Sirije, Vladimir Putin je odgovorio: “Mislite na Jugoslaviju. Tada je počelo”.

Nova dinamika

Nezasitna želja NATO-a da se širi prema istoku dovela je do krize i oko Ukrajine. Nakon puča 2014. godine, a koji je pokrenuo Zapad dovodeći na vlast tvrdolinijašne nacionaliste u Kijevu, Putin nije bio spreman za sveopšti sukob. Pripajanje Krima je bio iznuđeno, u suštini odbrambeni potez. Obnovljeni izgledi da se Ukrajina pridruži NATO-u i da se zapadne rakete rasporede duž ruske jugozapadne granice stvorile su novu dinamiku. Moskva je odlučila da je druga ukrajinska kriza u jednoj godini previše. Prošlog decembra Putin je na skupu vojnih zvaničnika jasno poručio da Rusija “nema prostora za povlačenje”. Takođe je rasporedio trupe u blizini granice, negirajući bilo kakve planove za invaziju. Putinova namera je da skrene pažnju Bajdenove administracije na njegov zahtev za obavezujućim setom bezbedonosnih garancija sa Zapada.

Putin želi obećanje da neće biti daljeg širenja NATO-a na istok i da će ofanzivni raketni sistemi biti uklonjeni sa ruskih granica. Njihovo raspoređivanje smanjilo bi vreme upozorenja na rakete koje dolaze u Moskvu na samo pet do sedam minuta. Rusija bi sigurno odgovorila postavljanjem svojih novih hipersoničnih projektila na brodove tik izvan američkih teritorijalnih voda.

Ruski planovi za neutralnu Ukrajinu sugerišu da niko nikome ne treba da preti, a ako se jedna strana oseća ugroženom, treba uložiti ozbiljan napor u dobroj nameri da se pronađe rešenje. Ako ovo bude odbijeno, Rusija će, naravno, verovatno uvesti određene protivmere.

U sedmicama koje dolaze situacija će se verovatno razvijati na jedan od dva načina. Manje verovatan scenario je da Vašington ne shvati ruske brige za ozbiljno te da pokušaju uvući Putina u novu rundu produženih, ali besmislenih razgovora. Državni sekretar Entoni Blinken se nada da bi novi razgovori na kraju mogli dovesti do deeskalacije, ali bez ikakvih značajnih ustupaka Moskvi. To bi bilo pogubno za Putinov kredibilitet u zemlji i inostranstvu.

Za razliku od neodlučnog odgovora na krizu na Majdanu 2013-2014, Putin je ovog puta precizno odmerio svoje mogućnosti pre nego što je iznio svoje uslove. Odgovor Rusije mogao bi čak uključiti i raspoređivanje nuklearnih projektila srednjeg dometa u enklavi Kalinjingrad, čime bi se većina evropskih zemalja NATO-a stavila u lak domet.

Kontramjere

Diplomatska promena u ovoj geopolitičkoj igri bi bila potpisivanje odbrambenog saveza s Kinom, verovatno popraćeno zajedničkim pomorskim demonstracijama na Karibima. Raskid ugovora o nafti i gasu sa svim zemljama koje se pridruže sadašnjim ili predloženim budućim sankcijama Moskvi bio bi paralelna demonstracija ekonomske moći. Na kraju, ali ne i najmanje važno, Rusi bi mogli biti ti koji će na neodređeno vreme suspendovati projekt gasovoda “Severni tok 2” umesto da dozvole novom agresivnom nemačkom ministru spoljnjih poslova da ga koristi kao politički adut.

Ruske kontramere bi mogle omogućiti nekim osobama u Vašingtonu da se ponovo utvrde. Jedan od njih je direktor CIA Vilijam Barns, koji je služio u Moskvi kao ambasador i navodno je skeptičan prema trenutnoj tvrdoj liniji administracije. U ovom trenutku, međutim, u Americi dominiraju jastrebovi neznalice. Jedan od tih jastrebova je i bivši zamenik pomoćnika ministra odbrane Eveldžn Farkas, koja je 11. januara napisala da se SAD moraju pripremiti za rat s Rusijom zbog Ukrajine.

Na sreću pokazalo se da američki saveznici u Evropi očigledno nerado odobravaju daljnju eskalaciju. Nemačka je 22. januara isključila isporuke oružja Ukrajini. Za sada. Što je još važnije, francuski predsjednik Emanuel Makron pozvao je EU da izradi novi bezbedonosni plan koji će pomoći u ublažavanju tenzija s Rusijom, dodajući da postoji “bitna potreba da Evropa potvrdi svoj suverenitet”. Takve manifestacije evropskog opreza bi konačno mogle podstaknuti ključne kreatore američke politike da se povuku s ruba.

Tragedija američko-ruskih odnosa je u tome što dvije sile nemaju nespojive interese one vrste koji su rat učinili gotovo neizbježnim između Atine i Sparte, Rima i Kartage, Osmanlija i Grka ili Burbona i Habsburgovaca. Sa neokonzervativno-neoliberalne tačke gledišta, međutim, nema boljeg načina da se osigura trajna dominacija SAD u Evropi od podrivanja rusko-nemačkog približavanja, što bi trebalo biti logično i može biti obostrano korisno.

Poriv Vašingtona da izazove i suprotstavi Rusiju je racionalno neobjašnjiv. Ove dve zemlje mogu i treba da budu prirodni saveznici. Sadašnje ludilo je u suprotnosti sa interesima američkog naroda i ima potencijal da uništi ostatke zajedničke evropske civilizacije na obe obale Atlantika. Takav ishod bi se svidio samo neprijateljima Zapada.

Piše: Srđa Trifković

Izvor: glassrpske.com