„Бујрум, Маркане, бујрум – говорио би суботом ујутру Сенад, сипајући кафу у филџане док ја отварам врата његове импровизоване учионице.

Старији је од мене 14 година. Чудна је та разлика у годинама, ма колико да се према мени постави другарски, нисам могао да га доживљавам као другара. Са друге стране, кад упути неки савет, за мене то нема тежину као кад то каже неко из генерације мојих родитеља. Не могу да му персирам, а опет, незгодно ми је да му не персирам.

Мој наставник Сенад, (зовимо га тако у ових пар редака), држао ми је индивидуалне часове холандског језика. Сат и по глагола и именица, са паузом за кафу у средини. Временом је постало обрнуто, сат и по кафенисања, са паузом за мало учења.

„Неозбиљан си ти, неозбиљан. Нећеш да се трудиш, а могао би брзо прећи на виши ниво. Па не би ти отпала глава да бар једном напишеш задаћу. Јеси тако радио и док си ишао у школу?”

Наравно да нисам, зна он то. Али који је смисао учења још једног језика, када углавном не могу да разумем ни оне који од рођења говоре истим језиком као ја? Ко ће ту кога разумети, чак и уз беспрекоран изговор из грла котрљајућег Р и чудно меког Г, деформисане варијанте нашег Х?

(Пиксабеј)

„Не ваља ти логика, Марко, мани се тог размишљања док је још вријеме”, говорио је Сенад.

Откуд то да Босанац држи часове холандског усред Холандије? Пошто му посао подразумева интензиван контакт са локалцима, морао је положити испит за највиши ниво познавања језика. И тако је кренуло.

Сенад поче своју животну причу:

„Знаш, није то била лака одлука, доћи овамо. Доље мајка остаје сама,  а само мене има. Бабо је рахметли одавно. А тамо је тешко опстати, знаш и сам. Не требају никоме овакви као ја. Знаш како код нас пролазе учитељи и остали који пазе на дјецу. Учионицу нисам видио откад сам завршио факултет. Дјеце све мање, а учитеља са партијским књижицама све више.

Тако је данас, а тако је било и онда. Радио сам пар година неке успутне послове, хандрили ме сви редом. На крају доспио иза тезге – прво чарапе и веш, па онда воће и поврће. Један дан дошла мајка на тржницу, стала и гледа ме док трпам млади лук некој баби у кесу.

(ЕПА ЕФЕ - Е.Е.)

Каже лакше би јој било да види свог јединца бар мало задовољног и преко екрана, него да га сваки дан уживо гледа како се мучи са купусом и зеленом салатом. И да скратим причу, тако ти ја завршим овдје. Крене мој нови живот.

Од 9 ујутру до 5 поподне још и некако, али између 5 и 9 никако, о суботи и недељи да не говорим. Може човјек себе да убиједи да зидови имају уши, да га чују и разумију, кад већ нема ко други. Али немају језик, не говоре. Учини ми се тако једне вечери да се зид насмијао док сам му препричавао неку ситуацију са посла.

Видим ја да је шејтан однио шалу, полудјех од самоће. Шта да радим? Од колега нема вајде, сваки затворен у себе, а и не могу договарати одлазак на кафу два мјесеца унапријед. Жену да нађем, тешко. Јеси видио ти икад у граду њихову жену загрљену са странцем? Наравно да ниси.

Обрнутих случајева има. И тако ти ја кренем у џамију. Знаш ли ти да је ова овдје Фатихова џамија, код стадиона ПСВ-а, најстарија џамија османског стила у овом дијелу Европе? Доље код нас, не знам јесам ли ушао у џамију укупно трипут. О посту и клањању да не говорим.

(ЕПА ЕФЕ -К.К.)

Али овдје, све се то полако промијенило. Мало по мало, постанем ја тамо редован. Упознам људе и престанем причати са зидовима. Виђао си сигурно по граду старијег муслиманског свијета. Е видиш, пуно њих не прича холандски. Знаш како то иде, прва генерација емиграната, углавном неквалификовани радници.

Друже се цијели живот само једни са другима и никад добро не науче језик. Дође пензија, нема се шта радити. Дјеца им заузета, стално на послу. Унуци пристигли за школу, било би згодно да им могу некад отићи на родитељски умјесто маме и тате. Некад можда и помоћи са задаћом, бар у нижим разредима. Не би било лоше да се зна прозборити још понека ријеч.

И тако би неки од њих да под старе дане уче језик, онако успут. Ко би то доље код нас могао замислити? Кад рекох људима у џамији да сам учитељ, предложе ми да пробам подучавати те пензионере. И тако ти крене ова моја прича. Коначно нека корист од студија и силног учења дидактике и методике. Мајка кад је чула, обрадовала се као мало дијете.

Сад викендом радим са пар старијих Турака и пар млађих Југовића, попут тебе. Са њима буде комично – они причају турски, а ја енглески, холандски и наш, па се често служимо пантомимом.”

Било ми је интересантно како је Сенад, говорећи о језику којим се нас двојица споразумевамо, користио придев НАШ, искусно избегавајући да му дода неки други, национални предзнак.

Неко време након што је кренула корона, моји часови се променише. Наставник постаде другачији, строжији. Све се мање кафенисало и ћаскало, а све се више радило. Више је било и домаћих задатака.

Спомену ми једном да му је мајка болесна. То је значи...

„Знаш, ја никад нисам разумио болести. Рецимо, кад је неко заражен паразитом, вирусом или бактеријом, или ако има рак. Те малигне ћелије, или микроорганизми који нападну некога, зашто се шире док не убију тијело у коме  живе? То нема никакве логике. Ако умре организам у ком бораве, умријеће и они сами. Не разумијем...

Фатихова џамија у Ајндховену (М.М.)

А у ствари, можда и  разумијем. Зар и ми људи не радимо исто? А ми као имамо и неки разум и памет.”

Није хтео да прича о томе. Када бих га упитао за мајку, само би кратко одговорио да ће бити боље, и брзо мењао тему. Све док га једном не упитах, убацујући књиге у ранац.

„Maма је умрла. Била је џеназа прије неки дан. Ето, оде... Шта ти је живот, ни чашу воде јој нисам пружио. Знаш ли ти колико Босна постаде далека откад ова пошаст настаде? Нема авиона, границе затворене. Нисам је могао ни испратити.

А можда и боље, јер не да ова куга ни да се чељаде људски закопа, причао ми даиџа. А она, није могла ни код доктора да оде. Ванредни услови због короне, а њен случај, кажу, није хитан. Прије ће бити да није био довољно битан. Шта ћеш, живот мора ићи даље...”

Како то изрече, очи му се замутише, глава клону, а са врха носа на отворену страну роковника капну суза која је размазала мастило и у тренутку потопила све у кругу од стотињак метара.

 

Марко Мерџан, Холандија

Извор: politika.rs