Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату је учествовао од 1941.

Почео је да пише као ђак учитељске школе и прије Другог свјетског рата је објавио збирке приповједака "Под Грмечом", "Борци и бјегунци" и "Планинци".

Његова прозна дјела су прожета лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи завичајног Грмеча и Подгрмечја, ведрином и виталношћу духа.

Написао је већи број књига за дјецу: "Бојна лира пионира", "Пут у ведрину", приче "У свијету лептирова и медвједа", "Босоного дјетињство", збирке пјесама "Огњено рађање домовине", "Ратниково прољеће".

Посљедњом збирком приповједака "Башта сљезове боје", за коју је добио Љегошеву награду, ведри, вјетропирасти Ћопић, како су га многи доживљавали, представио се као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет меланхолијом и суморним слутњама, пишући у уводу књиге о стрепњи од "црних коњаника" - убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке и свог пријатеља из младости писца Зије Диздаревића.

То као да је наговијестило његово самоубиство 1984. године у Београду. Остала Ћопићева дјела су: "Пролом", "Глуви барут", "Не тугуј, бронзана стражо", "Осма офанзива" /романи/, "Роса на бајонетима", "Сурова школа" и "Доживљаји Николетине Бурсаћа" /збирке приповједака/.

Један од најчитанијих српских писаца убио се 26. марта 1984. године, скочивши са моста у Београду.

Данас је Бранко Ћопић класик у српској кљижевности и обавезан дио школске литературе.

Извор: srna.rs