Profesionalni ronilac Emiliano Peskarolo zarazio se koronavirusom u martu i proveo je 17 dana u bolnici u italijanskom lučkom gradu Đenovi.

Sada, tri meseca kasnije, taj 42-godišnjak i dalje ima teškoće s disanjem i kaže da mu kratka šetnja izgleda “kao uspon na Mont Everest”, da ostaje “bez daha čak i samo ako govori”.

Peskarolo je jedan od nekoliko desetina ljudi koji su na rehabilitaciji u specijalizovanoj klinici u Đenovi.

U Velikoj Britaniji, medjusobno se povezuju “dugoročno oboleli”, zajedno tražeći pomoć zbog dugotrajnih posledica virusa o čemu se još ne zna dovoljno.

Dok zdravstvene vlasti u Velikoj Britaniji i Italiji dve zemlje koje su u Evropi najteže pogođene pandemijom koronavirusa, počinju da nude usluge rehabilitacije, izgleda da će to verovatno biti masovno, piše CNN, jer istraživanja pokazuju da je KOVID-19 “multisistemska bolest” koja može oštetiti ne samo pluća, već i bubrege, jetru, srce, mozak i nervni sistem, kožu i gastrointestinalni trakt.

Dr Pjero Klavario, direktor djenovskog Instituta za rehabilitaciju od KOVIDA-19, kaže da je na početku istraživanja posledica te bolesti već utvrdjeno da svega 14 odsto pacijenata posle ozdravljenja nema komplikacija, a svi ostali ih imaju, a uz to da 50 procenata ima i psihološke probleme, a 15 odsto PTSP (posttraumatski stresni poremećaj).

“Ono što me najviše iznenađuje je što su čak i pacijenti koji nisu bili pod intenzivnom negom, izuzetno slabi: nema dokaza da imaju kardioloških ili plućnih problema, ali nisu u stanju ni da se penju uz stepenice”, rekao je Klavaro i dodao da oni imaju “ozbiljnu mišićnu slabost”.

Pomažu im vežbama za fizikalnu rehabilitaciju, i posle mesec i po ima nekog poboljšanja, te se sada, recimo ronilac Peskarolo nada da će moći da se vrati na posao polovinom avgusta, gotovo pola godine od kad se razboleo.

Ipak, uprkos fizičkom napretku, Peskarolo je rekao da se teško koncentriše i da je veoma zabrinut zbog slabosti svog uma: “naročito mi je loše kratkotrajno pamćenje, ne sećam se ni sasvim jednostavnih stvari”.

Slične probleme imaju i drugi bivši boleli od KOVIDA-19, a još se ne zna koliko bi takve posledice mogle trajati.

Te zabrinutosti ima i u Velikoj Britaniji, gde je samo u jednoj grupi za pomoć više od 8.500 ljudi već uključenih u rehabilitaciju i istraživanje.

Druga britanska grupa bivših pacijenata vodi kampanju zahtevajući od države da uvaži potrebe osoba koje imaju posledice KOVIDA-19 i spreči da ih poslodavci diskriminišu.

Među njima je, piše CNN, i viša sestra intenzivne nege bolnice u Londonu, Klaudia de Fritas (34) kojoj je četiri meseca posle ozdravljenja i dalje potrebna lekarska pomoć.

Administratorka Istraživačkog odeljenja bolnice u Birmingemu, Margaret O-Hara (50) nije bila pozitivna na koronavirus, iako je imala teške simptome zbog kojih je lečena, i tek posle dva meseca je prestala da kašlje. Tada je probala da pešači i posle predjenih hiljadu metara, kašalj se vratio.

Početkom jula je ponovo primljena u Odeljenje urgentne medicine jer joj se zdravlje još više pogoršalo.

Kao i Peskarolo, i O’Hara je primetila da joj je um otupeo: “Imam maglu u mozgu, ne mogu da funkcionišem. Imam doktorat fizike, a ne mogu da sastavim dve misli”, rekla je ona.

Ona, kao administratorka Grupe za podršku dugoročno obolelima od KOVIDA-19, smatra da mnogi “imaju pojednostavljenu ideju da ako nisu bili u bolnici, mora da su bili blago bolesni i oporaviće se, ali to je očigledno pogrešno”.

Ona je takođe zabrinuta jer se istraživanje dugoročnih efekata bolesti fokusira na one koji su bili hospitalizovani, a “niko ne pita one koji su ostali van sistema”.

Grejs Dolman (39) lekarka iz bolnice u Kembridžu, takođe se razbolela u martu i ostala je kod kuće, boreći se s kašljem i teškoćama s disanjem. Pet nedelja od kada se razbolela, sredinom aprila, otišla je u bolnicu na pregled, ali je negativno testirana na virus.

Od tada lakše diše, ali i ona kaže da “ima maglu u glavi”, pamćenje joj je loše, ne može da se koncentriše, stalno se oseća emotivno potresena i “stvarno umorna, umorna i umorna ne mogu ništa”.

“Čak i sada, u 17. nedelji, još nisam u stanju da radim, mogu da budem aktivna samo po dva sata i moram da legnem”, rekla je ona i navela da pati od bolova u mišićima i neobičnog “bockanja” u šakama i stopalima.

“U osnovi, kao da imam 80 godina: mogu da uradim nešto malo, a onda da stanem, odmorim se, pa opet još malo i odmorim se”, rekla je ona.

Kao medicinska profesionalka, Dolman je zabrinuta što je mnogo ljudi koji pate od dugoročnih efekata KOVIDA-19, a možda neće dobiti pomoć koja im je potrebna, ako je uopšte i bude.

Jer, rekla je ona za CNN, “ne postoji opšti pristup koji bi odgovarao svima ljudi imaju različite simptome i različite potrebe i potrebna im je različita podrška”.

Britanski ministar zdravstva Mat Henkok koji je i sam imao KOVID-19 u martu, priznao je u sredu razmere problema kada je za “Skaj njuz” rekao da postoji “sve više dokaza da manji deo ljudi ima dugoročne posledice” bolesti koja “prilično onesposobljava”.

Rekao je da tim ljudima treba pomoć, ali tek “treba da istražimo kako bismo otkrili šta mi u vezi s tim možemo učiniti”.

Ovog meseca Henkok je najavio veliko istraživanje dugoročnih zdravstvenih efekata KOVIDA-19 na pacijente koji su bili hospitalizovani. Cilj studije natvane “PHOSP-COVID” je da 10.000 ljudi prati u narednih 12 meseci ili duže.

Britanska zdravstvena služba je krajem maja otvorila novi rehabilitacioni centar u južnoj Engleskoj, “NHS Seacole Center” kako bi pomogao onima koji su najteže pogođeni, a i druge bolnice počinju da nude usluge rehabilitacije.

Vođa studije “PHOSP-COVID”, Kris Brajtling, profesor respiratorne medicine na Univerzitetu u Lesteru, rekao je za CNN da će ta studija “vrlo verovatno pokazati da postoji niz problema od hroničnog umora, slabosti mišića i glavobolje, lošeg podnošenja napora, do otežanog disanja”.

Neki ljudi mogu zbog toga biti u tolikom teškom stanju, da će im biti potrebno dugotrajno lečenje u bolnici, rekao je on.

Ali, čak i u manje teškim slučajevima, to stanje će “uticati na njihovu sposobnost da rade sigurno to neće moći kao ranije, uticaće i na njihove odnose, uticaće na ljude koji se staraju o njima”.

Pol Viteker, lekar respiratornog odeljenja bolnice u Bradfordu, severna Engleska, osnovao je u junu kliniku za postkovidne pacijente pošto je lečio akutne slučajeve tokom epidemije.

Očekivao je da će imati mnogo ljudi s plućnim problemima, ali, rekao je za CNN, većina imaju mnogo više drugih hroničnih simptoma: umora, mišićnih teškoća pri disanju, hronične slabosti, ubrzanog rada srca, lošeg sna, glavobolje, loše koncentracije.

Oni koje Viteker viđa u klinici, često su mnogo mlađi od ljudi koji su lečeni u bolnicama sa akutnim KOVID-infekcijama, a koji su mahom imali 60-80 goodina.

“Skoro se stiče utisak da izgleda da su mlađi, jači pojedinci, podložniji dugoročnim posledicama”, rekao je on.

Peskarolo, ronilac u Djenovi, pozvao je one koji poput njega i dalje trpe posledice KOVIDA-19, da ne gube nadu da će se vratiti u normalan život.

“Ne odustajte”, rekao je on. “Za rehabilitaciju je potrebno oko četiri do šest meseci u mom slučaju. Možda će ljudima koji imaju veće probleme od mojih, trebati više vremena, ali ne bi trebalo da odustanu”, preneo je CNN.

Izvor: Nova.rs