Ovu vest je potvrdio i predsednik sindikata Sloga zaposlenih u MO i VS Dejan Pavlović. Ministarstvo odbrane Srbije sa druge strane saopštilo je da 63. padobranska brigada nije namenjena za borbu sa nasilnim demonstrantima i nije nikada dobila naređenje za bilo šta slično. Samo ova tema bila je dovoljna da se nešto kaže o jedinici, koja ima dve zakletve, ogromno borbeno iskustvo i strahopoštovanje kako civila tako i političara koji su defilovali na vlasti svih ovih decenija.

Istorijat 63. padobranske brigade vezan je za august 1944. godine kada je u Savezničkom kampu za obuku komandosa u gradiću Đoja Del Kole pored Barija obrela grupa probranih partizanskih boraca NOVJ koji su stigli na obuku. Prisutni kandidati su se smejali oskudno obučenim partizanima tvrdeći da od njih neće biti ništa. Međutim njihova upornost i vežbe u šatoru dok su ostali saveznici spavali dovela je do toga da ostali budu zaprepašćeni veštinama koje su oni naučili za svega par meseci.

Posle naporne obuke dana 14. oktobra 1944. formiran je Prvi padobranski bataljon u novoj Jugoslaviji. Za prvog komandanta izabran je Čedomir Vranić. Međutim sticajem istorijskih okolnosti ovaj bataljon nikad nije bio upotrebljen u najžešćim bitkama za oslobođenje Jugoslavije od okupatora.

Priča o padobrancima pala je u zaborav ubrzo po oslobođenju sve dok na majskoj paradi 1965. spiker prilikom defilea padobranaca nije rekao da je ova jedinica bila formirana tek posle Drugog svetskog rata. To je bio povod proslavljenom novinaru i bardu Jugu Grizelju, koji je inače bio pripadnik ovog Prvog padobranskog bataljona , da napiše tekst: ” Zaboravljeni bataljon” u kome je opisao istorijsku pozadinu osnivanja padobranaca u Titovoj Jugoslaviji.

Pošto je konstatovan značaj postojanja jedne ovakve jedinice, 5.2.1953. godine u Šapcu je formirana 63. Padobranska brigada, jačine 3 bataljona. Brigada je naredne godine, zbog boljih uslova preseljena u Novi Sad, ali je 1959. godine rasformirana a od nje su nastala tri samostalna padobranska bataljona. Tek 1967. godine u Nišu je ponovo formirana padobranska brigada sa imenom koje i danas nosi.

Prvo naređenje za borbeno angažovanje stiglo je 26. juna 1991. godine, dva dana uoči Vidovdana, kada je jednica poslata na aerodrom Cerklje u Sloveniji kako bi sprečila zauzimanje ovog objekta od strane slovenačke TO. Ubrzo, usledilo je borbeno angažovanje i u Hrvatskoj i zaštita vojnih aerodroma Pleso kod Zagreba, Zemunik kod Zadra, aerodroma u Mostaru i Bihaću sve do maja 1992. Brigada je izvršila 135 borbenih zadataka. Spektar tih zadataka bio je vrlo širok – klasični borbeni, bezbednosni, obaveštajni, specijalni… Imali su različiti značaj i ciljeve, a izvršavani su prema naređenjima najodgovornijih starešina tadašnjih oružanih snaga i u zavisnosti od konkretne situacije.

Operacija Čapljina

Ova brigada ostaće upamćena i po spektakularno izvednoj akciji spasavanja opkoljene kasarne u Čapljini, koja je izvedena 23. aprila 1992. Sa mostarskog aerodroma poletelo je 9 helikoptera Mi-8 sa padobrancima. Osam helikoptera se spustilo iznenada u kasarnu. U roku od samo 8 minuta ukrcano je skoro 170 vojnika i civila za koje se dvonedeljna opsada završena. Dok je trajalo ukrcavanje vojnika i civila u helikoptera, sa zgrada koje su okruživale kasarnu otvorena je vatra na helikoptere. Nekoliko hitaca je pogodilo kabinu jednog helikoptera, ali su piloti  srećom ostali nepovređeni. Posle poslednjeg ukrcavanja helikopteri su poleteli ka Mostaru, Nevesinju i Bileći. Zahvaljujući veštini pilota i hrabrosti padobranaca iz Čapljine je spaseno 170 vojnika, oficira, podoficira i civila. Šest helikoptera je bilo izbušeno vatrom iz pešadijskog naoružanja, a jedan Mi -8 doleteo je sa jednim motorom. Tokom izvođenja operacije nijedan helikopter nije bio oboren, niti je ijedan vojnik ili padobranac bio ranjen.

Sa pogoršanjem stanja na Kosovu i Metohiji stigao je i novi zadatak – da se padobranci angažuju na obezbeđivanju državne granice prema Albaniji.  U leto 1998. godine padobranci 63. obreli su se na padinama Juničke planine, da tamo pomognu graničarima. Od 16. jula, pa do kraja angažovanja, 1. septembra 1998. godine, padobranci su izvršili mnogobrojne značajne i teške zadatke Razbili su brojne terorističke grupe u graničnom području i zaplenili značajnu količinu opreme i naoružanja raznih vrsta, koje su teroristi pokušavali da ubace sa teritorije Albanije. Zabeleženo je da su padobranci u više navrata pružali pomoć starim i nemoćnim osobama albanske nacionalnosti u pograničnim mestima i obezbedili njihovo zbrinjavanje u humanitarnim organizacijama.

Dve zakletve

Padobranci 63. padobranske su i vojnici sa dve zakletve. Jedna je ona data otadžbini, a druga je iznedrena iz mnogobrojnih izazova borbenih zadataka:  “Za otadžbinu, za druga, za pušku, za vojničku i ratničku čast, padobranci 63. padobranske brigade – rade!!!”

Zakletva je stvorena sa prvim borbenim dejstvima na Aerodromu “Cerklje” u Sloveniji. U znak sećanja na poginule drugove širom bivše Jugoslavije uredili su u svojoj komandi “Zid sećanja”, sa imenima poginulih  u borbenim dejstvima i mirnodopskim zadacima.

Sedište 63. padobranske je u Nišu. Vojnici su se ponosili svojim komandantima, ali i oni svojom brigadom, a kasnije i bataljonom, a onda odskoro ponovo brigadom. Radovali su se i tradicionalnom pozdravu kojim komandant overava prvi uspešan skok svakog novopečenog padobranca – “čizmom u zadnjicu”.

Treba dodati i to da su se monasi srednjovekovnog manastira Visoki Dečani bratski povezali sa padobrancima 63. padobranske brigade tokom njihovog angažovanja u borbama na Juničkim planinama. Monasi su u znak zahvalnosti padobrancima nekoliko godina posle rata darivali ikonu “Pokrov presvete Bogorodice” u čast obeležavanja slave 63. padobranske brigade.

Izvor: Nova.rs