Жалост што су Срби изгубили таквог човека, а стид што до вести о његовој смрти нисам ни знао да је он постојао. Пријатеље с којима разговарам о доктору Лазићу обузима неверица кад им кажем да нисам до сада знао за њега, с обзиром на то да сам и сам од првих дана рата и распада СФРЈ, колико год сам могао, настојао да помогнем у несрећи Срба која нас је по ко зна који пут задесила.

Од 1993. више пута сам боравио на територијама западних српских земаља, а нарочито на сарајевском ратишту: Илиџи, Вогошћи, Рајловцу, Неђарићима, Илијашу, Хаџићима... Али, на моју срамоту, име доктора Лазића нисам запамтио. На моју срамоту, што ми је сада јасно, јер за њега нисам могао да не чујем. Можда сам га и упознао, јер су трибине које сам тамо држао биле масовно посећене.

Мали је број људи који нису били војници, као што нисам био ни ја, а који су хтели да иду у ове делове сарајевске регије, јер је борбена линија била, на пример, на педесетак метара од хотела „Херцеговина” на Илиџи. Сећам се да ми је један од локалних српских команданата рекао да чак и већина новинара који, наводно, извештавају са ратишта уопште нису долазили у Сарајево, него су извештавали са Пала, на основу прича које су им давали прес-бирои. Дакле, доктор Лазић је оперисао на километар-два од места где сам био, али ја његово име нисам запамтио.

Доктор Лазић је био један од највећих хероја ратова 1991–2001. Јунак не мањи од пуковника Лисице с којим је пробијао коридор. Али он је стално пробијао коридор, за разлику од пуковника Лисице. Оперисати на првој линији, а онај ко је био на сарајевском ратишту јасно зна да је то стварно била прва линија, равно је улози онога ко предводи војску која брани нападнути народ. А истина је да је српски народ после успостављања демаркације на почетку рата у Сарајеву био нападан и да се бранио.

Истовремено, доктор Лазић је важнији човек за српски народ од свих нас који смо о томе писали и покушавали да титанску борбу сарајевских Срба подржимо речју и пером. Сећам се, требало је у поменутим местима да промовишем своју књигу „Од Исламске декларације до верског рата у БиХ”. Требало је формирати екипу за то. Нажалост, кад су чули да ће промоције бити у домету снајпера, већина оних који је требало да говоре је одустала. А ја сам морао да слажем супругу где идем. На крају смо остали само ја и још један промотор који је пристао да иде са мном. Не спомињем му име јер он то не воли, пошто је касније прешао у такозвану антиратну опцију, где му помињање шта је радио за време рата не би било на корист.

Зашто ово пишем? Радим то због тога што оваквих као ја има стотине. И ми нисмо никакви јунаци. Има хиљаде писаца. Али оних који би, као Ђура Јакшић, могли да кажу: „Ћутите, ћут’те...!/ С пером у руци/ стекô сам себи у роду глас;/ с крвавом сабљом на бојној муци/ бољи сам био – бољи од вас!” – таквих нема.

Доктор Миодраг Лазић био је такав. Оно што ћу сада рећи говорим хладне главе. Све, буквално све што сам написао, свако предавање које сам одржао, све то не вреди само једне једине операције коју је др Лазић обавио. Што је још важније, није вредније ни од једне неуспеле операције. Свака таква операција која није успела да спаси живот рањеном детету или војнику, чак и војнику супротне стране, а непријатељског војника зарад чојства треба оперисати исто као и нашег, вреднија је од све моје писаније. А да не помињемо трогодишњу Сњежу коју је граната у Вогошћи контузовала, која грли доктора Лазу, плаче и тражи цуцу.

Таквих људи скоро да и нема. Доктор Лазар је епски лик, Косовка девојка у мушком издању. И најважније, многи јунаци то постају у тренутку. Кад после анализирају шта су урадили, сами себи признају да при пуној свести то више никад не би поновили, мада обмањују саговорнике да је то њихов карактер и да би се увек тако понашали.

За разлику од њих, доктор Лаза је добровољно, сваког минута, сваког сата, сваког дана, сваког месеца, пет година чинио оно што је Стеван Синђелић учинио само једном. Пет година је опаљивао кубуру у буре барута. Јер око њега су падале гранате, а он је оперисао. С ногом у гипсу, под боловима, непрекидно пет година.

Због тога би сваки човек, кад одаје признање доктору Лазићу, то ваљало да учини на начин који би доктор волео. Он је био верник. У кући му је, како нам документарни филм о њему приказује, један зид био прекривен иконама пред којима је горело кандило. Зато би сваки поштовалац, без обзира на то да ли је атеиста или верник, требало да при спомињању имена доктора Лазића устане, прекрсти се и каже: Бог да му душу опрости и нек му је лака српска земља!

Аутор: Мирољуб Јевтић

Професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије