U toj drugostepenosti izgrađen je sav život na ovoj planeti, nažalost, i svaka nevolja koja se onde zbude. Odmah je jasno da zagrebački zemjotres uzimam kao gubljenje ravnoteže, ne samo one, u podzemlju ispod Sljemena ili negde još dublje, jer tamo i inače pomeren je sav društveni život, pravosuđe, kultura, sport, sve.

Sa metaforama je inače ovako, što je sistem društveni i državni stroži, čini mi se sve manje koriste se poređenja. Valjda zato što takav sustav, nasilan i samozadovoljan, smatra da je neuporediv. Ruski pisac Viktor Šklovski, koji se po svojoj zemlji nagledao mnogih čudesa, zabeležio je i ovu pojedinost; veli da je tamošnja revolucija upravo mnogo polagala na doslovnosti.

Tako se u prodavnicama, gde je još bilo jabuka, obavezno, iznad one gajbe pisalo jabuke, iznad mrkve stajalo je mrkva. To mu se učinilo vrlo znakovito, takav tamošnji stil tada, pleonastičan, uverenog ponavljanja neistosti kao da je isto, jer jabuka ne može biti istovetna onim načrčkanim slovima na ceduljici iznad. Zašto onda na Kremlju nije pisalo revolucija, pitanje je.

Nije tako moglo biti odstupanja od onog što se vidi, čak i onda, kad toga za videti (bar u pijarnicama) bilo je u stvari malo. A zapravo, revolucionarni događaji, oni koji potresaju svet i preturaju sve živo, nude više asocijacija no bilo gde drugde: bura, oluja, vaskresenje, kuga, već zavisi kako je ko ove video.

Toga inače ima još samo kod Disneya; kad se Paja Patak, u vreme sezone lova zabrine za svoju tevabiju na farmi, hitro na prase napiše prase, na kravu krava.

U doba Hamletovo, svet je izašao iz zgloba, kao što sada, povremeno, gubi ravnotežu. Pa onda to od čega stari Willy čini svoju metaforu, više je kao neko iščašenje skočnih koščica, koje preti i najspretnijem trkaču na sto metara, danas, međutim svet je u švindlu, kako bi rekli moji sunarodnici, hrvatski, trenutno najviše pogođeni jednom, još udvostručenom nevoljom.

Jer tamo je horor u paradoksu, mora se istrčati iz kuće zato što se ruši krov nad glavom, a onamo ne sme se, jer na cesti vlada kuga, aktuelne planetarne epidemije.

Naša matuška zemlja ima katkad tu gadnu naviku da ponešto što je žulja, proba da dovede u nekakav red, pa ono što joj je neudobno u vlastitoj kući, planetinoj, proba da presloži po svome; neprilika je što mi, sa površine, na krovu te iste kuće, imamo od toga samo grdnu štetu.

Zanimljivo je kako onaj papir, po kome poigrava igla da bi zabeležila pomeranje tla, liči na jedan drugi, koji opisuje rad čovekovog srca. Tako ima dakle i tog EKG pri zemljotresu, i te seizmografije kod ljudskih ekstrasistola.

Jer naša rasa uvela je da opsuje sve što joj se događa, pa onda eto joj! Čime utvrđuje se i ono dovođenje u red, geološko, samo što to, kako među kamenjem sve treba da se slegne, izaziva istovremeno aritmiju u srcu našeg života, jer mi smo oni dimnjaci na vrhu, koji od toga padaju naglavce. Zašto treba baš sve u utrobi zemlje biti uređeno kao u apoteci, pa ne mora baš svaki kamičak onde smestiti se na posebnu policu i među druge kamičke, kao da su sirupi kod nekadašnjeg Delinija!

Za nas bilo bi mnogo važnije da su stvari, one među ljudima, poređane bar malo ljudskije, a ne da je toliko toga postavljeno s brda s dola, pa čim neko otvori vrata, sve odmah popada i ispretura se.

Problem je i u toj promaji, koja u našim krajevima je neizbežna. Svet je, kako vidimo, mimo toga uzdrman, ovo dokazuju i dalje nagomilane nepravde, loše vladavine, surovost kapitalizma, povampireni fašizam, smušeno levičarstvo, jalova ekologija, a najpre nesrećna čovekova priroda, to je moje poređenje.

Makar da se realno agramersko tle već pomalo smiruje, budući nigdar ni bilo, da ni nekak bilo, rekao je tamošnji pesnik, koji se isto tako onde, sve ređe uzima u račun.

Kad se sve uzme u obzir, ne znam tačno šta tim pesnicima pada na pamet da svaki čas jedno porede drugim, kad to većina ljudi kasnije ne razume. (Iako posle pokaže se da nije najvažnije ono što se vidi, nego to drugo, čime se ono prvo poredi.) Svet bi možda bio srećniji bez bilo kakvih poređenja, pesničkih, pa da u nekakvoj neporedbenosti živi, a možda i ne bi. Stari je filozof inače smatrao da bi jedna ozbiljna država morala biti bez ikakvih pesnika.

S njima ili bez njih, bio je trus, mi smo na trusnom, gledajmo onda šta ova vrtoglavica znači!

Najpre, to se ne tiče samo one varoši gde su popucali zidovi, sljuštio se crep sa krova, okrnjio se crkveni toranj, a mnoge knjige, skupa sa drugim dragocenostima, popadale su na pod. Još u detinjstvu, kada bi tle na Zelenom vencu pomalo zadrhtalo, naučio sam od ujaka da odmah treba stati u ragastov. Jer kad sve drugo padne, ragastov će, kažu, ostati.

Samo što baš ne znam gde danas nalazi se ragastov srpskog naroda, i da li ga tamo uopšte ima. Sad se vidi da ovo podrhtavanje tla oseća se čak i u gradovima seizmički neutralnim, kako u Minsku, tako u Budimpešti, u Beogradu. Da li moji nekadašnji sugrađani osećaju da su takođe uzdrmani jednom trešnjom, koja traje onde sada već tri decenije?

Koristim tu staru reč, dubrovačku, koja inače označava ono voće, jer lingvistika je pokazala koliko različitih značenja leži u istosti, bilo među rečima, bilo među ljudima.

Srpski živalj već neko vreme pošteđen je pomeranja tla pod nogama, pa ipak, ova uzdrmanost onamo je, smatram, osnovno osećanje. Samo što su Hrvati sada, uz slične prilike, dobili grubu, nesimboličnu potvrdu, a Srbi još uvek nisu.

U jednom starom komadu, moji vojnici broje načine kako su preživeli, tamo jedan, koji misli da je najpametniji, veli ja se sagnuo! Jer ljudstvo moga roda vrlo je spretno i snalažljivo, pa uvek izvede da se negde protne, gde mnogi ne mogu. Ali svejedno, i onaj što se sagnuo, jednom vredi da se uspravi.

Izvor: danas.rs

Piše: Bora Ćosić