Српски историчари сумњају у то колико ће ти архиви заиста бити отворени, на примјер, када је ријеч о хрватском надбискупу Алојзију Степинцу и геноциду над српским народом у Независној држави Хрватској /НДХ/.

Сматрају да Римокатоличка црква неће дозволити приступ документима који би је компромитовали.

Члан Српске академије наука и умјетности /САНУ/ Љубодраг Димић у изјави Срни је оцијенио као добру вијест отварање ватиканских архива, који су међу најбогатијима у свијету.

Али, напомиње овај историчар, питање је да ли ће омогућити приступ свим документима, да ли је "нека рука прошла кроз све то" па је дио документације који компромитује Римокатоличку цркву склоњен и хоће ли доступни документи бити давани у низу.

Он је подсјетио на велику пажњу коју Римокатоличка црква придаје својим архивама, те додао да су њеним канонским правом, "Законом свете стеге", тачно наведени поступци на који начин документација улази прво у бискупски архив, чије су кључеве имали само бискуп и његов секретар.

Послије извјесног времена највриједнији дио те документације одлазио је у Ватикан, гдје је могао да је види само римокатолички свештеник, који је за то имао задужење.

Димић је рекао да је питање и какав ће бити режим истраживања и на који начин ће се уклонити бројне административне баријере, да би се дошло до жељених докумената.

- Наше искуство је такво, да су, када је папа Фрањо дозволио да се истражује у ватиканским архивима, италијански историчари, које смо ангажовали за прикупљање грађе о Степинцу у Риму, наишли на зид - истакао је Димић, који је био и члан Комисије за истраживање истине о Степинцу, образоване по налогу патријарха српског Иринеја и папе Фрање.

Ватикански архивари су, каже, тражили тачну сигнатуру - број под којим је заведен документ, за који није било сигурно ни да ли постоји, а још мање под којим бројем је сигниран.

На тај начин, додао је Димић, италијанске колеге нису успјеле да добију документ коме нису знале сигнатуру.

Он је нагласио да је Степинац био најмрачнија тачка у животу Римокатоличке цркве у годинама Другог свјетског рата - човјек који је директно везан за геноцид.

Сматра да ће се, зависно од мјере у којој архиви буду отворени, у њима наћи много грађе о судбини српског народа у периоду понтификата Пија Дванаестог.

Како подсјећа, радило се о времену у којем је извршен геноцид над српским народом и у коме је извршено покрштавање око 240.000 Срба на простору Независне Државе Хрватске, када је хрватски надбискуп Алојзије Степинац "одржавао директну везу са Пијем Дванаестим".

Димић сматра да је увид у грађу, каква год била, много драгоцјенији него да га уопште не буде, јер, како је указао, на дјелу је двострука ревизија прошлости гдје се џелати данас представљају као жртве, а на стварне жртве се нико ни не осврће.

- Многи сматрају, а и ја дијелим то мишљење, да је Степинац био само пробни балон, јер ако се он на неки начин прогласи за свеца, зашто онда не склонити ту стигму и са имена папе Пија Дванаестог и прогласити га блаженим - навео је Димић.

Српски истраживачи су, напоменуо је Димић, у домаћим и аустријским архивима пронашли документацију која Степинца директно терети за исељавање.

- Када му Хитлеров опуномоћеник Зигфрид Каше каже да разматра могућност насељавања Немаца на простору НДХ, хрватска држава је спремна да то прихвати, а Степинац поставља само један услов: "Можете да населите Нијемце, ако иселите Србе". То га, по правилима УН, директно везује за злочин геноцида - објаснио је Димић.

Међутим, Степинац у социјалистичкој Југославији није за то тужен нити суђен, него је оног тренутка, када је одбио да направи Хрватску католичку цркву и да је отргне од Ватикана, изведен на суд, али за, како је напоменуо Димић, бенигне ствари попут оне да ли је на Каптолу било сачувано злато отето од усташких жртава.

- Као награду за то што је одбио да се одвоји од Ватикана добио је од Пија Дванаестог кардиналски шешир. То је била награда за то што је на фронту антикомунизма зажелео да одигра улогу жртве. Та му улога данас доноси отварање процеса проглашења за свеца - закључио је Димић.

Слично мишљење има и академик Василије Крестић, који сматра да документа, која би нанијела штету Римокатоличкој цркви, неће бити доступна "било када и било коме у скорашње вријеме".

Крестић је додао да ће о отварању ватиканских архива из времена папе Пија Дванестог бити "један тријаж", а од докумената ће се пустити само оно што сматрају да неће нанијети штету Римокатоличкој цркви, Ватикану и папи.

Он је навео искуство са Каптолским архивом у Загребу, од кога је својевремено тражио да му дају списе првог загребачког надпискупа – митрополита Јураја Хаулика.

- Добио сам послије извјесног времена неких 12,13 кутија тог материјала, али то су биле све божићне и ускршње честитке, а не и његова службена преписка за коју сам знао и знам да постоји, а односи се на његову политичку активност - рекао је Крестић Срни.

Послије тога му је, како је навео, један професор са римокатоличког Теолошког факултета рекао да у свом архиву имају три врсте грађе - једну коју дају понеком, једну коју дају свакоме и једну коју не дају никоме, а да је Крестић добио ону "понеком".

- Према томе, тако ће да буде и овдје, то ће бити пробрано и добро промишљено шта коме може да се да, а шта не може. Волио бих, као историчар, да то заиста буде доступно и отворено, међутим, не треба имати илузија да ће то тако и да буде - закључио је Крестић.

Извор: СРНА