Потрага за њим трајала је скоро четврт вијека, а откриће је било ударна вијест у свјетским медијима. Иако је од почетка потраге 1906. године снимљен чак 14 пута, није препознат све до званичног открића када га је Клајд Томби спазио на фотографијама 18. фебруара 1930. године.

Опсерваторија „Лоуел“ расписала је конкурс за именовање нове планете, а добила је више од хиљаду приједлога из читавог свијета. На крају је одабрано име римског бога подземља, на приједлог 11-годишње ученице Венеције Барни из Оксфорда.

Име је било пун погодак, пошто је послужило Волту Дизнију да исте године љубимца Микија Мауса назове Плутон, а почетком 40-их Глен Сиборг назвао је елемент плутонијум и започео традицију именовања нових елемената по планетама.

Плутон је девети по величини и десети по маси објекат који кружи око Сунца. За једну ротацију око своје осе потребно му је мало више од шест земаљских дана. Највећим дијелом се састоји од залеђеног азота. Због удаљености, свјетлости са Сунца треба пет и по сати да дође до њега, температура се креће испод 200 степени Целзијуса.

Упркос малој маси (18 одсто Мјесечеве масе) око њега кружи чак пет сателита – Харон, Хидра, Никта, Кербер и Стикс. Због сличне величине, многи научници сматрају Плутон и Харон као двојну планету. Центар масе система Плутон-Харон, налази се изван Плутона, што је јединствен случај међу већим тијелима Сунчевог система.

Статус планете изгубио је 2006. године. Деценијама уназад откривено је неколико објеката у Којперовом појасу сличне величине. Међутим, непосредан разлог било је откриће патуљасте планете Ерис, која је 27 одсто тежа од Плутона, који се од тада подводи такође под патуљасту планету.

Извор: РТС