Tekst je napisan povodom obilježavanja 25. godina od raspuštanja logora “Silos”, 27.januara 2021.godine-Tarčin-Hadžići-Sarajevo.

Ovih dana, tačnije 27.januara navršava se 25. godina od raspuštanja logora “Silos”, koncentracionog logora “Silos”, Državnog koncentracionog logora “Silos”, jednog od tri najveća na teritoriji današnje Federacije BiH (uz Čelebiće i Dretelj), koji se nalazio na teritoriji Grada Sarajeva koji su kontrolisali vlast i vojska RBiH.

Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica iz Banjaluke, 2016. godine predao je glavnom tužiocu Haškog tribunala Seržu Bramercu spisak od 127. logora za Srbe u Sarajevu.

Postoje žrtve i svjedoci, što znači da postoji mogućnost za podizanje velikog broja optužnica, podignuta je samo jedna, ali nema još pravosnažne presude. Generalni cilj međunarodne zajednice i Bošnjaka je da protokom vremena i biološkim nestajanjem svedoka i počinilaca, zločini nad Srbima budu zaboravljeni.

Đorđo Šuvajlo logoraš koji je proveo 1.335 dana u  logoru „Silos“, (dvadeset dana manje od Dragiše Varagića koji je u logoru bio ukupno 1355 dana), u svom saopštenju povodom 25. godina od raspuštanja logora navodi da je: “Logor formiran 12. maja 1992.godine, nakon što su pripadnici Teritorijalne odbrane, podjeljene opštine Hadžići, dan ranije napali vojnu kasarnu JNA u Krupljanskoj rijeci koja je u momentu napada brojala 20 ljudi. Prilikom napada ubijeni su mladi vojnici Medo Georgica i Svetisav Mihajlović i zastavnik Žarko Milijić. Preživjele iz kasarne, njih 17 (sedamnaest) zatvoreno je u zidine Silosa, betonskog magacinskog prostora za čuvanje robnih rezervi (pšenice) u Tarčinu. Poslije izlaska (mirnog odlaska) pripadnika JNA iz kasarne u Pazariću. 25. maja 1992.godine, otpočelo je hapšenje i zatvaranje srpskih civila, građana Bosne i Hercegovine, koji su se razlikovali od onih koji su ih hapsili, po nacionalnosti, vjeroispovjesti i političkom ubjeđenju.“

Đorđo Šuvajlo ovaj zatvor „Silos“ kako ga imenuju Bošnjaci, naziva Državni koncentracioni logor “Silos”.

Nije zatvor jer pritvoreni, privedeni Srbi ni osuđenici, jer nije bilo optužbe, suđenja i presude.

Jest državni jer su ga osnovali državni organi Republike Bosne i Hercegovine, i za njegovo postojanje znali su svi njeni organi od mjesne zajednice do predsjednika Republike Bosne i Hercegovine, Alije Izetbegovića.

Većina zatvora, logora i koncentracionih logora (jer su uslovi u njima bili slični fašističkim koncentarcionim logorima) na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine su raspušteni prije potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma ili odmah poslije njega, međutim iz njemu znanih razloga, zbog politike i trgovine, Alija Izetbegović je tek 27. januara 1996.godine donio naređenje da se logor raspusti.

Ćuti međunarodna zajednica, ćute Bošnjaci a Boga mi ćute i Srbi, instutucije, organizacije i pojedinci, koji nikada do sada nisu organizovano posjetili, zapalili svijeću, položili cvijet i pomenuli zločine nad Srbima.

Logor koji je nudio logorašima Srbima 126 oblika ponižavanja.

U logoru je od posljedica nehumanih uslova i još nehumanijeg postupanja čuvara i uprave logora, (Slavko Jovičić Slavuj tvrdi da je registrovao i dokumentovao 126 oblika ponižavanja logoraša).

Od bolesti, gladi i torture u paradnom i radnom Državnom koncentracionom logoru “Silos” umrlo je 8. logoraša Srba a 14. ih je ubijeno ili su poginuli.

Umrlo je osam (8) Srba: Bogdana Vujević, Vaso Šarenac, Petko Krstić, Obren Kapetina, Milenko Milanović, Zdravko Samouković, Gojko Varagić i Svetozar Krstić. Na linijama ratnih razdvajanja ubijeno, poginulo je u radnim vodovima i živim štitovima 14 (četrnaest) Srba: Jadranko Glavaš, Radivoj Šavija, Anđelko Golub, Dragan Davidović, Branislav Njegovan, Ranko Vitor, Slaviša Kapetina, Ranko Varagić, Milan Krstić, Vojo Šuvajlo, Slobodan-Mišo Krstić, Goran Andrić, Milomir Petrić i Dane Čičić.

"Свe овe годинe сe ћути о силовaним Српкињaмa, a добро сe знa дa их je много силовaно у Тaрчину, у Брaдини, у Осeнику, и у Дољaнимa... Тимe су сe муслимански воjници дичили, и то им je био понос. Позивaм свe српскe жeнe, жртвe силовaњa дa ипaк нe ћутe, jeр ћутaњe je - кaко рeчe овa хрaбрa жeнa Aнђeлкa Брaтић - сaучeствовaњe у злочину."

U fitnes centru Državnom koncentracionom logoru “Silos” pod prisilom Srbi su sa sebe skinuli preko 20 tona tjelesne mase.

„Rekli su nam da smo sigurniji u zidinama nego kod svoje kuće. Mučenje je nastupilo odmah, za sve, sa istim tretmanom, masovnom tučom i koricom hljeba. Hranili su nas jednom desetinom 450 gramskog crnog hljeba, istoremeno mučili nas i dovodili do granice gdje se završava život i nastaje smrt. U roku od dva-tri mjeseca smo postali živi kosturi koji hodaju teturajući. U prosjeku smo izgubili 30 do 50 kilograma tjelesne mase. Skinuli su sa nas preko 20 tona tjelesne mase.“, izjavio je jednom prilikom Đorđo Šuvajlo.

Ovih dana razgovarao sam, i snimio video priloge, sa više logoraša iz državnog koncentracionog logora Silos iz Tarčina i svi su oni izjavili da su se u nekoliko godina jednom okupali, da su veliku i malu nuždu vršili u uglu ćelije u neke metalne kante, da je hrana bila slabija po kvalitetu  i manja po količni od hrane za pse, da su spavali na drvenim paletama bez prostrirke, sa minimum pokrivača, a da su svi koji su imali sačuvan gram snage morali raditi u krugu logora ili na cijelom sarajevskom ratištu teške fizičke poslove.

Preko 650 Srba su bili pritvoreni u držanom koncentracionom logoru “Silos”

“Од преко 650 логораша, нас 138 је дочекало Дејтонски мировни споразум и јануар 1996. На Богојављење је размијењено 94 логораша који су у зидинама Силоса одлежали 330 година заточеништва а на данашњи дан, дан Светог Саве, прије 25 година је распуштена група од 44 логораша, укључујући двије жене. Да, све вријеме рата са нама су биле двије жене, Боса Алексић и Радојка Пандуревић. Њих није било на размјени, Амор Машовић, предсједник комисије за размјену је сакрио, да јавност не сазна, двије жене. Дан раније је размијенио Раду Пандуревић а Босу Алексић киднаповао, пар сати прије размјене, и сакрио од тв камера!? ''Одлежали'' смо 156.8 година.

Ова ''јануарска ''група је била кажњена са укупно 487 година заточеништва. Рачунајући остале затворенике Државног концентрационог логора Силос који су размијењени раније укупно смо одлежали око 900 година. Затвореник са најдужим заточеништвом је Драгиша Варагић. ''Одлежао'' је 1355 дана и Слободу угледао на дан Светог Саве, породичне Крсне славе.”

Истовремено, задржавајући заточене Србе у зидинама Силоса, за све вријеме рата је спровођена политика етничког чишћења. Непримјетно, одлазиле су српске фамилије на слободну србску територију. Одлазиле су са ручним пртљагом и испрепаданом дјецом јер терор којег су доживили није описан и није забиљежен. Малтретирани су физички и психички, опљачкани а не ријетко силовани и претучени. Избора није било, морали су ићи...” /Saopštenje Udruženja Srpskih žrtava građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992.-1994.godine, Sidnej, Australija)

Dobri Bošnjak, Bakir Izetbegović je, tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini, 1993. godine, u Butmiru gađao kamenčićima Srbe iz logora "Silos" koji su kopali tranšeje za Armiju BiH, a danas baca teške kamene izjave na cijeli Srpski narod.

Srbi koji su bili pritvoreni u Državnom koncentracionom logoru “Silos”, izjavili su a njihove izjave se mogu naći u knjigama Duška Tadića i Đorđa Šuvajla, svjedoće da ih Bakir Izetbegović, “Žuti” kako su ga zvali policajci IV viteške brigade Armije RBiH, gađao kamenčićima dok su kopali tranšeje 1993.godine, za Armiju RBiH u Butmiru.

Nekoliki dana poslije vojni policajci IV viteške brigade, Armije RBiH, ubili su tri logoraša iz logora “Silos”, za to ubistvo sudi se trojici Bošnjaka na Kantonalnom sudu Sarajevo.

Potrebno je da danas u Bosni i Hercegovini neko sa moralnim, humanim, ljudskim autoritetom da onim ljudima, a posebno vođama naroda i predsjednicima političkih partija, koji svakodnevno bacaju stvarne i simboličke (riječju-teške riječi) kamenčiće na druge, drugačije  poruči: „Tko je od vas bez grijeha, neka prvi baci kamen!”

Pitam se da li će se oni, bosanskohercegovački bacači kamenčića i teških riječi, tada ponašati kao pismoznanci i farizeji, koji su ćutke napustili mjesto iskazivanja, (gdje su planirali da kamenuju ženu zbog preljube),  jer ih je igrajući na kartu morala, poštenja gospodin Isus Hrist na to primorao pitajući ih: “Tko je od vas bez grijeha, nek prvi baci kamen!”

Vrijeme je da grešnik Bakir Izetbegović i drugi Bošnjaci grešnici, a i neki Srbi, koji su takođe grešnici, prestanu bacati kamenčiće stvarne i simboličke na Srbe kao narod, u kome ima i mnogo grešnika, ali nije to i ne može biti dovoljan razlog, argument da se kaže da je cio narod grešan, ne može cio narod biti loš, iako među njima ima i loših ljudi, i na kraju i na početku, ne mogu jedini na svijetu Srbi biti genocidan narod.

U srpskom časopisu “Slovo” koji izlazi u Kanadi ovih dana je objavljen tekst logoraša državnog koncentracionog logora “Silos” Slavka Bratića, koji sa posebnim zadovoljstvo prenosim u cjelini, jer dokument koji potvrđuje istinu da je najveći broj, više od dvije trećine, logoraša u trećim zemljama svijeta, a manji broj u Republici Srpskoj i Republici Srbiji, kao potvrda teze da je to jedan od načina razbijanja srpskog naroda na Balkanu!

“Ноћас је Богојављење. Изађох пред кућу у брдима Калифорније. Окренут Истоку према нашој цркви Успења пресвете Богородице у Сакраменту, Истоку гдје је је управљено све што Србе веже за живот и вјеру и кроз вјетар што је умио бескрајно звјездано небо допиру ријећи: “У миру Господу се помолимо… За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике и СУЖЊЕ и за њихово спасење, Господу се помолимо…”Осјећам како кроз ову Богојављенску ноћ плове смјерне молитве логораша Славка Братића, из Џорџије, Јове Лалушића из Калифорније, Сретена Самоуковића из Илиноиса, Ђорђа Шувајла из Аустралије...Пандуревића, Крстића, Лојаница, Ћовића, Мркаја, Главаша, Жужа, Варагића, Љујића, Његована… Допиру молитве преживјелих сужања, заробљених у селима Раштелица, До, Тарчин, Биоча, Чешће, Оџак, Корча, Осеник, Урдук, Пазарић… Сви они, њих шест стотина, бијаху спраћени у муслимански Државни концентрациони логор Силос у Тарчину, само 25 километара од Сарајева. И већина њих је ослобођена на Богојављење 1996.године. А преостала 44 логораша ослобођена су на Светога Саву, 27. јануара исте године…”

Usljed narušenog zdravlja, hronične neuhranjenosti i zagušen gustim dimom koji je u njegovu logorsku ćeliju broj 3, ušao kroz otvorena vrata iz hodnika, logoraš Državnog koncentracionog logora “Silos” Tarčin Petko Krstić umro je 14. decembra 1992. godine, a posljednje njegove riječi su mu bile: “Hljeba, hljeba!”

Dokaz za dugogodišnje gušenje Srba u Federaciji Bosne i Hercegovine raznim vrstama dima i izražavanjem raznih oblika netolerancije, nepoštovanja ljudskih prava i sloboda u ratu i miru, pokazuje ovih nekoliko aktuelnih podataka: popis stnovništva iz 2013.godine pokazuje da u Federciji Bosne i Hercegvine živi 3,6% Srba, u Kantonu Sarajevo živi 3,2% Srba a u Opštini Hadžić živi  0,9% Srba. U Sarajevskom kantonu ima zaposleno u kantonalnim institucijama 1,8% Srba, a u opštini Hadžići 0,0% Srba.

Za ovoliku zbirku i količini zločina podignuta je na Sudu BiH jedna optužnica, suđenje je u toku, a ne zna sa kad će biti zavšeno!

Ovo obilježavanje dvadeset i pet godina od raspuštanja državnog koncentracionog logora “Silos” Tarčin je pravi trenutak kad ćemo svijetu u ime srpskih žrtava građanskog rata, preživjelih i živih Srba poslati  poruku: “Uguši nas dim mržnje, netolerancije, žedni smo i gladni istine i pravde!”

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (25.01.2021)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal