Vlast u Republici Srpskoj dotakla je dno dna. Danas je potpuno jasno da će njen jedini predizborni program biti napad na opoziciju. Ne postoje rezultati kojima se aktuelna vlast može pohvaliti pred građanima i na osnovu kojih može tražiti podršku za novi mandat. Postoje jedino neispunjena obećanja, poput toliko puta spominjanog referenduma, borbe protiv kriminala i korupcije, odnosno podizanja standarda građana.

Dakle, kad se osvrnemo na predizborni program aktuelne vlasti, odnosno najveće partije SNSD-a, danas je jasno da ništa od toga programa nije urađeno. Prije svega, najznačajnija tačka predizbornog programa iz 2006 i 2010. godine, a to je referendum, nije ostvarena niti će ikad i biti sa aktuelnom vlašću. No, tu se problemi po vlast ne završavaju. Činjenica je da je predsjednik SNSD-a sve do dolaska na vlast 2006. godine tvrdo insistirao na hapšenju 200 ljudi koji su za vrijeme i poslije rata opljačkali Republiku Srpsku. Za osam godina vlade SNSD-a ama baš ništa nije po tom pitanju urađeno. Projekat Specijalnog tužilaštva Republike Srpske, ionako pravno problematičan od samog početka, doživio je potpuni fijasko i niko nikad iz SNSD-a građanima Srpske nije objasnio zbog čega je njihov novac potrošen na taj zaludni posao.

I treća ključna tačka SNSD-ovog programa iz 2006 i 2010. godine doživila je kompletan fijasko. Naravno, riječ je o potpunom ekonomskom kolapsu koji je zadesio Republiku Srpsku i koji nikakvo opravdanje u vidu svjetske ekonomske krize ne može opravdati. Notorna je činjenica da vlast nije učinila ništa konkretno da pomogne privredi, nastavljen je pogubni trend povećanja javne administracije, nije stvoren zdrav institucionalni ambijent za razvoj privrede i realnog sektora pogotovo, a što je za posljedicu imalo to da su sve značajnije kompanije u BiH svoje središte premjestile u Federaciju BiH, čime je poslata više nego jasna poruka da je Republika Srpska ekonomski gori dio države, koliko god se vlast u Srpskoj trudila da građane ubijedi u suprotno.

No, najveći dokaz ekonomske neuspješnosti vlasti ipak je onaj subjektivni osjećaj samih građana. Običan svijet svakodnevno ponavlja da se danas živi mnogo teže nego u ratu i poslije rata. Aktutelna vlast nije za ovih osam godina načinila niti jednu ozbiljnu strategiju ekonomskog oporavka Republike Srpske. Ne postoji konkretan plan koji definiše rokove, sredstva, mehanizme i ljude koji su sposobni da riješe neke od ključnih problema sa kojima se suočava domaća privreda. Niti jedan od ključnih zahtjeva privatnog sektora nije ispoštovan i mi danas možemo otvoreno da kažemo da privreda Republike Srpske neumitno ide ka svom bankrotu.

U takvoj situaciji vlasti i najvećoj partiji jedino je preostalo da napada opoziciju. To je jedini program koji će vlast građanima ponuditi u izbornoj godini, prosto zato što sem te kritike vlada nema sa čim da izađe pred građane. To je, svakako, potpuno neprimjereno, jer nije opozicija ta koja je vršila vlast u zadnjih osam godina i ona ne može biti odgovorna za stanje u Srpskoj koje se u tom periodu drastično pogoršalo. To je, zapravo, upravo jedan od najvećih poraza aktuelne vlasti: naime, sve vlasti u Republici Srpskoj od njenog nastanka bile su, manje-više, veoma neuspješne, ali je aktuelna vlast daleko gora od svih prethodnih jer je stanje u Srpskoj ubjedljivo najgore od rata naovamo. To je toliko mjerljiva i provjeriva činjenica da se pred njom vlast mora poklopiti ušima.

Zbog svega toga, a i zato što je danas očigledno da aktuelna vlast nema nikakav plan izlaska iz krize (a za šta neumorno napada opoziciju, iako i sama nije ništa bolja u tom smislu), u narednom periodu od strane vlasti građani će moći da čuju jedino uvrede i diskvalifikacije na račun opozicionih političara. To je redovan način političke borbe, ali postavlja se pitanje šta obični građani imaju od toga. Šta vladajuće partije imaju da ponude da bi im se ponovo dala podrška? Na osnovu kojih to rezultata traže ponovo povjerenje? I, na kraju krajeva, ako imaju neka rješenja-ko im je do sad branio da ih sprovedu?