Ko su ovdašnji udbaši i otkud oni? Otkud im toliki značaj? Zašto ih se svi nešto plaše ili makar ustručavaju? Da li su oni sudbina ovog prostora?

Udbaši su ljudi čija je svrha postojanja i osnov materijalne egzistencije u tome da skupljaju informacije o jednim ljudima i potom da te informacije dostavljaju drugim ljudima a zarad određene koristi. Najjednostavnije rečeno, u pitanju su društveni paraziti koji ne čine ništa korisno i smisleno.

Najbolje ih je uporediti sa štakorima-hodaju i kote se po đubrištima ovdašnjih balkanskih đubretarskih vukojebina, raznose smeće, šire boleštine i nečist. Budući da su udba i prethodno Gestapo ostavili značajan trag u istoriji deinstitucionalizacije prostora bivše Jugoslavije današnji udbaši, kao njihovi potomci, iz toga i crpe sav svoj značaj.

Radi se o tome da centri političke i finansijske moći na Balkanu nikad nisu dosegli dovoljan nivo civilizovanosti kako bi svoje interese uklopili u okvire institucionalnog poretka i pravne države. Zbog toga su neprestano bili prinuđeni da u sukobu sa drugim takvim centrima moći koriste vaninstitucionalne i počesto nelegalne instrumente i sredstva a poznato je da su udbaši dušu dali upravo za takvu vrstu usluga. Ambijent za takve mehanizme djelovanja takođe je optimalan: mase na ovim prostorima nikad se nisu emancipovale, edukovale, duhovno uzdigle, i, sljedstveno, nisu mogle da izgrade ono što se na Zapadu zove civilnim društvom, vladavinom prava i osnovnim slobodama i pravima čovjeka. Ljudi ovdje su se, stoga, vijekovima fokusirali na niske strasti a omiljena tehnologija u društvenim odnosima tradicionalno je tračarenje. Pošto masa najviše voli „hljeba, krvi, skandala i igara“, te je hronično uvjerena da su svi ljudi pokvareni, zli i da potajno čine strašno loše stvari, nju nije posebno teško uvjeriti da je konkretni pojedinac isto takav. Zadatak i uloga udbaša je da prikupljaju kompromitujuće informacije, a koje uopšte nije teško prikupiti budući da je većina ljudi automatski spremna da ih ponudi o svakome koga poznaju. Potom udbaši te informacije i svoje usluge nude onima koji imaju moć, i to na dva osnovna načina: kupi ono što imam protiv tvoje konkurencije ili kupi ono što imam o tebi.

Naravno, to nije moglo beskrajno dugo trajati jer svi imaju sve o svima. Tako se stvorio jedan ambijent u kojem više nije važno toliko otkriti nešto o nekome i time ga kompromitovati (jer ljudi ionako unaprijed vjeruju da su svi kompromitovani),  već je važno to stanje održavati. To se ne čini toliko više udbaškim metodama već nametanjem filozofije da je sve uzaludno, da ne vrijedi ništa činiti, da su svi okolo protiv nas. Jedino čemu još udbaši služe jeste da one malobrojne koji ne pristaju na datu filozofiju kompromituju svojim mehanizmima („izdajnici“, „strani plaćenici“, „kriminalci“ i, zanimljivo, „udbaši“).

Političari, sami po sebi i takvi kakvi jesu, opet, nikad i nisu željeli a i da jesu nisu znali kako da rade na emancipaciji građana i stvaranju civilnog društva. Mnogo im je bilo jednostavnije da na jeftin način pokupe te glasove, bez pretjeranog truda, i da dođu do pozicija. Na njima, naravno, ne bi činili ništa pametno i dugoročno, ali ko te pita-ovdje se živi ionako od danas do sutra.

Dok god je moć u jednoj državi koncentrisana unutar centara koji imaju sredstva legalne prisile (policija, službe bezbjednosti, vlada, birokratija), a ne unutar civilnog društva, odnosno samih pojedinaca, značaj udbaša se neće smanjivati, iako je istina i da se neće niti povećavati. Ne zato što su oni personalno posebno pametni i važni već zato što to postaje model ponašanja koji prihvata većina. Tračanje, ogovaranje, vođenje računa o tuđem, a ne o sopstvenom životu. U prevodu, praksa udbaša proističe iz „Filozofije palanke“. Tu je korjen te patologije. I koliko god nam ti štakori bili gadni, ljigavi i odvratni-treba se pogledati u ogledalo. Naš sopstveni odraz, ako pažljivo pogledamo, mogao bi nas neugodno iznenaditi.