Основни недостатак српске политике у БиХ у посљедњих двадесетак година био је у томе што је она прилично добро знала шта неће, али не и шта то тачно хоће.

Поучени негативним историјским искуством, поготово дешавањима у Другом свјетском рату и геноцидом који су претрпили, Срби су у посљедњој деценији XX вијека јасно знали шта не желе и чега се плаше. Међутим, измјењене геополитичке околности, значајне технолошке промјене и другачији амбијент од онога који је био у вријеме аустроугарске анексије БиХ на извјестан начин збуниле су Србе и они нису имали одговор на ситуацију у коју се дошло сломом Југославије, која је била резултат њихове националне политике од 1804.године. Због тога смо ми у посљедних двадесет година своје политичке ставове дефинисали са "нећемо; не може; не дамо; нема шансе; ни по коју цијену; ми се противимо". При том, нисмо били у стању да презентујемо шта то заиста желимо, а ни сами нисмо били међусобно сигурни какве су то тачно наше жеље и амбиције. Због тога смо били стално у позицији да чекамо да неко нешто предложи, па да ми то потом одбијамо, или да нам то намећу силом, што је било веома фрустрирајуће.

Евидентно је да данас Срби немају јединствену националну политику. Исто тако, јасно је да не постоје јасне и методолошки изведене политике ни у Србији, ни у Републици Српској. У Србији данас збиља не постоји консензус око ниједног виталног државног, националног и грађанског питања. Што се Републике Српске тиче, ту ствар стоји нешто боље, јер грађани дефинитивно желе што јачу и просперитетнију Републику Српску, постоји једна чврста национална кохезија, међутим нема јасно изведене политике која би била у стању да реализује циљеве Срба у Републици Српској, а, истини за вољу, сви циљеви нису још увијек нити дефинисани.

Недавно сам дао своје виђење нове српске политике у БиХ. Основне тезе те нове српске политике јесу сљедеће:

- Историјски, али и резони садашњости и будућности, налажу нам да у Босни и Херцеговини имамо једну нову српску политику. Та политика, у најкраћем и основном, значи да се штите ефективно сви дејтонски капацитети Републике Српске, али и да Срби полако преузму одговорност за функционисање Босне и Херцеговине, односно да Срби буду ти који ће суштински да управљају Босном и Херцеговином.

- Срби требају данас да воде у БиХ одговорну и реалну политику. Политику која ће нудити рјешења. Политику која ће водити рачуна, прије свега, о Србима у БиХ и Републици Српској, али и о пресудном српском утицају у управљању БиХ. То може да се оствари и остварује се тако што се свима ван БиХ непрестано показује да једино Срби нуде стабилност, реална рјешења и воде политику која уважава свјетске политичке односе.

- Срби требају да инсистирају на високо децентрализованој државној заједници БиХ.

- Срби не требају да се противе или да опструишу функционисање централних органа у Сарајеву. Преко њих треба да се води нова српска политика у БиХ. Оно што Срби у БиХ воде треба да буде најбоље и најефикасније. Наравно, у складу са уставном композицијом земље.

- Модел савремене економије и тржишних принципа може да буде велика српска шанса у БиХ. Ако заиста мислимо да заслужујемо свој утицај на овим просторима, онда то треба и да докажемо својим радом, енергијом, залагањем, учењем, ефикасношћу. Срби објективно могу да искористе ресурсе који су им на располагању, да искористе географски положај и позитивне политичке импулсе и да се наметну као економски лидер у БиХ и снажна регионална привредна карика.

У принципу, српска политика у БиХ мора престати да буде одређена негативно. Позитивно дефинисана српска политика у БиХ значи афирмацију свих дејтонских капацитета Републике Српске, али и ширење српског утицаја у цијелој Босни и Херцеговини, и то путем економских активности базираних на слободном тржишту и слободном кретању капитала и идеја, историјско-културног насљеђа које је у БиХ неспорно, инсистирањем на афирмацији кључних вриједности парламентарне демократије, грађанских права и слобода, модерних децентрализованих политичких система, отварањем врата ка истоку и западу, економском интеграцијом са Србијом, као и стратешким договором са Бошњацима, или макар дијелом њихове националне елите, будући да су они тренутно разједињенији чак и од Срба.

Наш тренутни положај и политику карактерише згрченост. Згрченост која проистиче од страха. Страха да смо малобројнији. Страха да су други јачи од нас. Страха да нас сви угрожавају. Због тога стално нешто одбијамо, одричемо, бунимо се и тражимо неке завјере. Морамо да престанемо са тим. Лично, не прихватам да су други способнији од нас у толикој мјери да морамо да их се плашимо, да не смијемо да се такмичимо са њима. Вјерујем да Срби могу да раде као и други. Доказ томе јесу они Срби који оду у неке уређене системе и тамо направе резултат. Ми можемо и овде, у Републици Српској, а потом и у цијелој БиХ да изградимо један афирмативни систем у којем ће људи бити у могућности да живе од свог рада и идеја. Гдје неће бити жртве корумпираног политичког система и гломазне управе. Гдје ће управо управни и политички систем бити у функцији реализације интереса грађана. У једној таквој ситуацији, у којој би људи могли да живе од свог рада и у којој би постајали сваким даном богатији, а не сиромашнији, могло би се ускоро причати и о реафирмацији наших кључних вриједности и културе. Сигуран сам да те вриједности имају своју снагу и виталност, али морамо да их се прво сјетимо, а потом и да их и сами прихватимо, како би могли да их понудимо и другима, односно како бисмо успјели да сачувамо свој идентитет у процесу глобализације, али и да будемо они који ће у одређеној мјери наметати трендове и позитивне процесе.

Ми требамо да тражимо савезнике и партнере, а не непријатеље. Али, да бисмо били у стању да нађемо пријатеља у другоме морамо прво да будемо пријатељи једни другима. Ако у нашој заједници превладавају дезинтегративни процеси, ако нам се распадају породице, комшије туку, стално траже неки нови поводи за проблеме, онда не можемо са другима да градимо позитивне односе. Није довољно само вербално да исказујемо своју посвећеност православним вриједностима, ми требамо збиља и да се понашамо онако како наша вјера налаже, а она је суштински базирана на љубави, слободи, опроштењу. То су те вриједности. Оне нису само метафизичке категорије, оне су јасан и рационалан путоказ како ваља градити и личну, али и колективну егзистенцију.

Срби могу да развијају Српску на тим другачијим и бољим основама. Таква Српска биће кључни фактор у БиХ, односно БиХ ће бити моделирана концептом који је есенција система Републике Српске. То је нова српска политика у БиХ. То је политика будућности и боље по нас што је чим прије прихватимо, а прошлост оставимо тамо гдје и припада.