Случајно или намјерно уочи великог православног празника, рођења Исусовог, актуелне свјетовне и духовне власти нас обавијестише да су се договорили да потпишу споразум о увођењу вјеронауке.

Вјеронаука се уводи као обавезан предмет у средње школе у Републици Српској, уз низ других активности, којима би се у будућем времену битно промијенио положај и улога вјерских заједница у систему образовања. Било је ту још и умних размишљања о изградњи мини хидроцентрала, ваљда у функцији прављења вјерских заједница привредним субјектима, који треба да помогну рјешавању проблема незапослености и побољшању економског стања у "бољем" дијелу БиХ.

Учини ми се да сањам па рачунам кад се пробудим све ће опет бити под контролом, али не лези враже. Појави се министар образовања Касиповић и поче да објашњава какве све револуционарне предности по будућност друштва а посебно младих генерација има ово епохално рјешење. Успут у нормалном свијету сасвим је нормално да се вјерске заједнице баве и пословима образовања по апсолутно другачијим принципима и правилима.

Ако ме сјећање не вара то је исти онај министар који је покушао бити у савременим трендовима па предложио увођење предмета Култура религија у средње школе. Јавно мијење, научни радници академска заједница и сви они који нешто знају и разумију се у образовни систем поздравили су и подржали приједлог. Приједлог су на нож дочекали представници свих вјерских заједница како у РС тако и ФБиХ, ваљда да искажу религијску солидарност. Осим јединственог против, није изнесен ни један ваљан аргумент којим би се поткријепио такав став. Ресорно министарство је како је вријеме пролазило одустало од приједога са образложењем "НИЈЕ ВРИЈЕМЕ".

А онда, као гром из ведра неба, сервира нам се нешто сасвим супротно оном што је био првобитни приједлог. Колико год је дискутабилан договор свјетовне и духовне власти око овог врло важног друштвеног питања, још дискутабилнији је начин на који је то саопштено јавности, односно јавност је доведена пред свршен чин без могућности да искористи демократско право да буде питана и да каже шта о томе мисли.

У свему је најинтересантније и најинтригантније понашање министра Касиповића који је без елементарног самопоштовања сада промовисао приједлог који је управо директно супростављен ранијем приједогу тог истог министра. Ако већ није имао снаге да након свега поднесе неопозиву оставку из моралних а и низа других разлога укључујући и онај који се зове дезавуисање министра и министарства, њиховог знања и способности од стране  Премијера онда је бар морао остати по страни.

Оно што посебно брине поново ћу потенцирати, као питање свих питања а то је ко може одузети право грађанима, родитељима, просвјетним радницима, академској заједници, јавним и научним радницима, пореским обвезницима а на крају ученицима да буду питани шта они мисле о тако важном друштвеном питању.

Ништа мање није важно питање јесмо ли секуларно друштво јер у Уставу је право на исповједање вјере ствар приватног опредјејења грађана а не ствар принуде из које произлази обавезност а не право на властити избор, како радитеља тако и ученика.

Данас кад уједињена Европа одбија приједлог из Ватикана да у Уставу-Статуту ЕУ буде уписано да ЕУ почива на темељима ХРИШЋАНСТВА-КРШЋАНСТВА јер је ЕУ секуларно, мултиетничко, мултиконфесионално, мултикултурално друштво, наша умна свјетовна власт иде корак даље - али уназад. По оном: шта нас брига за Европом, не знају они шта раде, не разумију савремене трендове, цивилизацијска достигнућа. . .

Можемо ли ускоро очекивати да нас обавијесте да се и у високом образовању уводи вјеронаука као обавезан предмет, али онда се поставља питање шта ћемо са Болоњом? Колико јуче вјерски великодостојници, али не само они, сасвим оправдано су указивали на проблем немања истог права на атеизам, односно теизам, у предходном систему, сматрајући да ова област друштвеног живота нити треба нити може бити ствар принуде.

Шта се то у међувремену десило? Било би нормално да то они објасне, или је очито било најважније замијенити улоге а заборавити опредјељења. О материјалним, техничким и низу других проблема који тренутно постоје у систему образовања, који су много већи и важнији, нећу говорити.

Но, да ми ствар оголимо до краја, види се из авиона да актуелна свјетовна власт има озбиљних овоземаљских проблема, за које очито не може, а богами и поприлично не зна, да нађе овоземаљска рјешења па позива у помоћ духовну власт да јој у том припомогне. Тако нешто увијек кошта, само што фактура не иде власти него друштву.

Сад се поново враћам природном праву да будем питан. Кад већ плаћам цех, онда ја бирам кафану, а не премијер. Али, ништа нас више не може изненадити од премијера, ми смо и као друштво и као појединци, постали приватно власништво без права да одлучујемо о било чему, осим да уредно радимо, стварамо нове вриједности, плаћамо порезе, пунимо буџет; а онда имамо паметне који ће знати како то потрошити. Најчешће у своју, а врло ријетко у нашу корист.

Сви они који мисле да наша права не престају у моменту избора власти, без обзира како се звала и која су јој идеолошка опредјељења, и траже одговор на питање "ГДЈЕ СУ НАШЕ ПАРЕ" постају страни плаћеници, домаћи издајници, незналице. . .

Потпуно свјестан да отварајући ову тему на овај начин улазим у зону ризика да ми се утврђују и број и врста крвних зрнаца, да ће ми душебрижници разних идеолошких и других опредјељења ровати по цријевима, ипак сам се одлучио да се одредим о овом врло важном друштвеном питању из неколико разлога.

Ако смо углавном постигли општедруштвени консензус, да је модел организације друштва који почива на било којем облику искључивости, била она идеолошка или било која друга, није добар и да прије или касније постане кочница развоја друштва (а мислим да јесмо), онда више нема табу тема, нити ствари и људи за сва времена.

Ако смо прихватили демократска опредјељења да градимо цивилно друштво слободно мислећих људи, а то је оно што је данас ЕУ, гдје сви углавном хоћемо, онда вјерујем да са декларативног требамо прећи на стварно, али ово што нам се дешава, нимало не личи на то.

Ово све више личи на покушај (а то ће на крају остати само покушај) да нам се на мала врата под плаштом духовног освјешћења уведе модел идеолошког једноумља друге  врсте. Идеолошко и свако друго једноумље је у предходном времену исцрпило све своје потенцијале. Одиграло је своју улогу и, сасвим нормално, треба да буде замијењено оним што је данас цивилизацијски тренд.

Вјерујем да многи, у које сврставам и своју маленкост, имамо низ апсолутно оправданих примједби, на оно како се понекад ради на појединим дјеловима ове нам једине Земљице у име демократије, али  нажалост свијет још није измислио ништа боље. Што не значи да неће и да за тим не трага, јер "СВЕ ТЕЧЕ СВЕ СЕ МИЈЕЊА".

До тада, не дозволимо да нам продају "РОГ ЗА СВИЈЕЋУ".