Tvrdio je da ekološki rizici poput zagađenja vazduha ravnopravno ili „demokratski“ pogađaju sve slojeve stanovništva.

Bili mi gazde ili radnici, profesori ili studenti, predsednici ili građani, svi moramo da (u)dišemo vazduh.

Okej, ovdašnji političari ili tajkuni možda će i skloniti svoje dete na Alpe na skijanje i svež vazduh. Ali savremeni svet jeste ispunjen mnogim odistinski „demokratskim“ rizicima od kojih je gotovo nemoguće uteći, poput globalnog zagrevanja, terorističkih napada, nuklearnih katastrofa i tome sličnog.

U njujorškim Kulama bliznakinjama 11. septembra, ili na tajlandskim plažama tokom onog cunamija, zaista su podjednako stradali i milioneri i spremačice.

Iz tih razloga, Bek tvrdi da je centralno pitanje klasičnog industrijskog doba bilo bogatstvo. I kako ga steći, ili po društvu ravnomernije rasporediti.

Međutim, danas je centralno društveno pitanje postao rizik. I kako ga izbeći, ili bar smanjiti i nekako kanalisati.

Kvaka je i u tome da se mnogi savremeni rizici jednostavno ne mogu kontrolisati.

Oni su sve manje ograničeni prostorom (zagađenje vazduha iz Černobila uopšte ne zarezuje granice nacionalnih država) i vremenom (globalno zagrevanje ili nuklearni otpad uticaće i na buduće generacije).

Kako je globalniji postao svet, takve su postale i opasnosti.

Zato i odgovori na nove rizike moraju biti globalni i kosmopolitski, a ne nacionalno ograničeni i uskogrudi.

Najzad, uzroci za mnoge rizike i opasnosti sve su neuhvatljiviji i međusobno isprepleteniji.

Otuda eksplozija vesti po medijima o opasnostima od crvenog mesa ili „belih smrti“ (šećer, brašno, so i mast), ali i medijska laprdanja o opasnim „zračenjima“ od mobilnih telefona do osiromašenog uranijuma.

Zbog svega ovoga, život savremenog čoveka odlikuju i sveprisutna osećanja nesigurnosti, anksioznosti, kao i jedna vaskolika kultura rizika.

Mnogi će onda nostalgično „šerovati“ one posve priglupe tekstove o mnogo bezbrižnijem dobu i detinjstvu kada se bicikl vozio bez kacige, žmurke igrale do kasno u noć, a voda pila direktno iz baštenskog creva.

Ipak i sve do tek nedavno, ljudi zaista jesu znali i videli za šta, a posebno protiv čega se bore: gramzivih gazda i korumpiranih političara.

Danas je taj neprijatelj nevidljiv: kancerogene supstance, ultraljubičasti zraci, teroristi iz predgrađa. I proklete PM čestice, prečnika između 2,5 i 10 mikrona (milionitog dela metra) u vazduhu.

Pa deder onda medicinsku masku na lice i nos, koliko god ona glupavo izgledala.

Sva se ova sociološka teorija posve praktično spustila i sručila na Srbiju.

Zahvaljujući aplikacijama na spomenutim mobilnim telefonima, javnost postaje svesnija visokog nivoa atmosferskog zagađenja u našoj zemlji.

Ovome upadljivo jeste doprinela magla, zbog koje su građani i imali lažni osećaj da najzad „vide“ to zagađenje. I sad, prirodno poput otrovnih pečuraka, otpočelo je traganje za dežurnim krivcem.

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, najveći deo zagađenja vazduha u zemlji potiče od – termoelektrana.

Ova postrojenja u Srbiji jesu neopevano energetski neefikasna, a usput i bez adekvatnih filtera, te samo Kostolac ispušta više tona sumpor dioksida godišnje nego sve termoelektrane u Nemačkoj uzete zajedno.

Elektroprivreda Srbije je i evropski lider u emitovanju opasnih čestica, ispuštajući u vazduh koji udišemo oko 11.000 tona istih godišnje.

S druge strane, prema Marku Blagojeviću iz Kancelarije za javna ulaganja, ključni problem zapravo su individualna ložišta na turbo zagađujuća čvrsta goriva.

Dakle, kriva je nezavidna činjenica da se čak milion domaćinstava u Srbiji staromodno greju putem peći na ugalj, drvo i mazut.

Zatim, „Ne da(vi)mo Beograd“ posve su urbano obratili pažnju na automobilski saobraćaj i predložili pošumljavanje i ozelenjavanje grada.

Ekološke organizacije ukazale su i na nenamensko trošenje čak 500 miliona evra od ekoloških taksi na popravku onih tekućih ili gorućih drangulija poput vodovoda, puteva ili ulične rasvete, umesto na „luksuziranja“ u vidu ekologije.

Najzad, predsednik Aleksandar Vučić je kao „krivca“ prepoznao – sve viši životni standard građana.

Jer, hteli ste nove fabrike, pa evo vam tušta i tma „srpskih Mančestera“ sa crnim plućima kao respiratornom nuspojavom pride.

Ipak, u duhu spomenute Bekove teze, i Vučić je poručio da smog „demokratski“ pogađa i njega i članove njegove porodice („Moja deca žive na Novom Beogradu, mlađeg sina Vukana izvodimo napolje“).

Ko je kriv ili ko je u pravu?

Zapravo, i niko i svako, jer svi ovi narativi problemu prilaze parcijalno.

Ili poput poslovičnih slepaca koji sa različitih strana pipaju i opisuju slona – surlu, noge i rep mu. Stvarni krivac za zagađenje u Srbiji zapravo je – naša društvena zaostalost.

I to je onaj celoviti slon u dnevnoj sobi države Srbije, odnosno u riskantnoj drami naše egzistencije i životne sredine.

Šta su tačno termoelektrane bez filtera, polovni automobili iz uvoza, „ekološki“ porezi koji se radije troše na krpljenje rupa po putevima, ili masovno grejanje građana na ugalj i na drva – ako ne izrazi naše duboke društvene zaostalosti?

Površinske refleksije naše strukturne nemaštine i bede?

Kada se podvuče crta, Srbija je prva zemlja u Evropi, a deveta u svetu po smrtnosti od posledica zagađenja nakon Čada, Centralnoafričke republike, Severne Koreje, Nigera, Madagaskara, Papua Nove Gvineje, Južnog Sudana i Somalije.

Ne treba biti Nobelovac da bi se prepoznalo šta je zajedničko ovim društvima. Da pripomognemo čitaocima, ta ključna reč počinje na „s-„, a završava se na „-iromaštvo“.

Smog kakav danas udišu Beograd, Novi Sad i Niš, Valjevo, Bor i Pančevo, bio je ubijao i ljude po Londonu, Parizu i Berlinu, pa i do pre oko 40-50 godina. Ali ovi gradovi danas imaju čist vazduh, zato što su nešto bili preduzeli u međuvremenu.

A šta smo u tom istom međuvremenu radili – mi? Raspravljali o belim listićima i Belom Preletačeviću?

Bojkotu izbora? Kosovojesrbijašili spaljujući ambasade sa tri posoljena prsta?

Molebanski čuvali svetinje?

Turali trulo lišće na branike automobila? Jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo? I sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?

Ukoliko bacimo pogled ili klik na one izdašno šerovane geografske mape atmosferskog zagađenja po gradovima Evrope, videćemo masu „bezbednih“ svetloplavih ili svetlozelenih vrednosti, oblačića i simbola širom Matorog kontinenta, od Islanda, preko Austrije, do Malte. I, ugledaćemo samo jedan upadljivi izuzetak u vidu gomile jarkocrvenih ili vrišteće ružičastih vrednosti, opako koncentrisanih na Zapadnom Balkanu.

Ta je slika mnogo više od nekakve ekologije.

Ona je i politička, vrednosna i društvena. Nije li Tomislav Nikolić još 2008. godine poručio da će Srbija biti „crna rupa“ na „skupocenom evropskom tepihu“?

Verovatno nije mislio na koncentraciju praškastih materija u vidu čađi, pepela i smoga. Ali, zar nije bio i ispao u pravu?

Zaostajanje Srbije započelo je pre oko 30 godina. A iz te zapuštenosti još uvek ne uspevamo da se iskobeljamo.

Odabiranje etnonacionalizma kao dominantne ideologije i hegemone političke vrednosti početkom devedesetih godina udaljilo nas je i izolovalo od ostatka Evrope i modernog sveta, te hronično osiromašilo i zapustilo duhom.

Posledice udišemo i danas.

U pitanju je bila čađava, kužna i smrtonosna etnonacionalistička magla i dim, koja za sobom ostavlja samo prah i pepeo.

NJu je po Srbiji i regionu posejao još Slobodan Milošević sa pratećom menažerijom akademika, generala, pesnika i ostalih Šešelja.

Aktuelna vlast u Srbiji zato jeste u pravu kada tvrdi da zagađenje vazduha nije od danas, niti od juče.

I možda za njega nisu neposredno krivi ni Vučić, ni Tadić.

Ni Dačić, Koštunica ili Dinkić, te Đilas, Jeremić i Obradović.

Međutim, zagađenju našeg društvenog prostora svako od njih jeste pomagao indirektno ili to još uvek radi. Svojim političkim delovanjem ili društvenim vrednostima svi oni doprinose hroničnom zapuštanju Srbije.

Svaka čast Ulrihu Beku, ali biće da i „smog“ kao kovanica „magle“ i „dima“ takođe jeste posledica materijalne, kao i duhovne bede.

Nacionalizam je ono kancerogeno i smrtonosno čvrsto gorivo koje potpaljuje našu društvenu zaostalost i relativno zaostajanje.

I mi dalje udišemo njegove štetne mikročestice.

I opasno akumuliramo tu maglu i dim(nu zavesu) za tuđe bogaćenje po našim umovima i telima.

Polovni automobili koje halapljivo uvozimo, dok ih Evropa više ne koristi i ne želi, zato su posledica, a ne uzrok naših problema u prirodnom i društvenom okruženju.

Zagađenje vazduha u Srbiji je najbolja lekcija o našoj društvenoj zapuštenosti.

Na koju je, meteorološki ironično, ukazala tek – atmosferska magla. Međutim, kada se ova magla podigne, da li će ona ostati u našim glavama?

Pa ćemo za svoju zaostalost, bedu i gologuziju da nastavimo da krivimo NATO pakt, „zapadne centre moći“, „šiptarske teroriste“, Tita ili Mila Đukanovića?

Ili ćemo već jednom da pogledamo kroz prozor, u naše dvorište?

Hoćemo li i dalje da gledamo u nebo i čekamo vetar? Ili ćemo te štetne i akumulirane čestice nacionalizma da razvejemo sami?

Piše: Aleksej Kišjuhas

Izvor: danas.rs