"Zašto smo izgubili u basketu, pitate se? Pa zato što nam kao narodu nije ostalo praktično ništa za šta možemo da se uhvatimo, i onda još samo Đokovića, košarkaše i njihove uspehe vidimo kao slamku nacionalnog spasa i ponosa. Tako tim ljudima (koji su, pored toga što su vrhunski sportisti, da, zamislite ipak samo ljudi) kroz medije i javnost nabijemo ogroman pritisak da MORAJU da pobede sve i svakog, i to ne samo da pobede nego da onako razbiju i ponize protivnike sa po 30 razlike ili 3:0 u setovima.

Znaš, to naše prokleto iskompleksirano - "ajmo ajmo jebi glupe Amere/Engleze/Nadala/Ovog ili Onog", ta kivnost prema protivniku kao da nam je sa majkom opštio, ta ludačka potreba da se sportskim predstavnicima velikih sila "pokaže srpski prkos i inat" u sportu, kad nas već vekovima guze u realnom životu, je čista patologija. Razumljiva, ali ipak patologija.

Đokari puca baš guma šta mu Srbi misle, on igra individualni sport, non stop je na turnirima i ima svoju priču koju postepeno gradi, ali ovi momci basketaši koji se okupe jednom u dve godine za neko prvenstvo, koji žrtvuju svoja čitava leta i odmore od svojih napornih liga, ne odu majci na sahranu zbog reprezentacije, rmbaju po pripremama mesecima unapred (umesto da lagano troše svoje zarađene milione po Beogradu ili egzotičnim destinacijama), zauzvrat trpe ogroman pritisak od sveznajućih Srba koji ne priznaju ništa sem zlatne medalje i ponižavanja protivnika.

I onda kad se to desi nastaje opšta euforija, nacionalna egzaltacija, šta će nama politika, ekonomija, fer i pošteni izbori, kad mi imamo ravnu ploču na trgu, 9km autoputa i naše zlaaaatne košarkaše. Srbadija se oseća kao da je svako od njih uzeo medalju i sutradan ponosno i bodro ide da podigne svoju platu od tries 'iljade dinara dok sa kolegom komentariše - "ma samo kad smo nabili one glupe __________ u finalu, joj što sam srećan što smo im pokazali kako se igra košarka, džaba im njihovi milioni".

Ali zato kad IZGUBIMO, burazeru, auuuuuu. Nisu to samo košarkaši izgubili, nego i ti i ja, i komšija Čava i cela mesna zajednica, srez, okrug, opština, grad i zemlja. Nisu to samo košarkaši nadigrani, nego su nas svojim porazom vratili u surovu realnost u kojoj već 30 godina nemamo za 'leba, za račune, za more, u kom nas komunalci biju u ime predsednika koji nad nama vlada kao feudalac nad svojim kmetovima, u kojoj moraš da redovno daješ bulju šefu, stranci bez koje ni ne bi imao šefa i posao, u kom ti dete sluša Jalu i Bubu i ne zna ko su Bitlsi, u kom vladajuća bagra rasprodaje reke, zemlju, fabrike, opšta dobra, vazduh koji udišeš, u kom se ratni zločinci slave kao heroji, a heroji se proglašavaju za ratne zločince, u kom ti rasparčavaju delove zemlje i proglašavaju ih nezavisnima, osporavaju ti tradiciju, kulturu, integritet i suverenitet, u kom te proglašavaju genocidnim narodom na pravdi Boga, a one koji nad tobom vršili genocid kanonizuju za svece, i u kom ne vidiš da će išta biti bolje ni za narednih 30 godina.

E tada su ti, normalno, krivi ISKLJUČIVO ti mučni košarkaši, koji su ti doslovno upropastili život svojim porazom jer su te podsetili koliko ti je život zapravo jadan. A oni to ZNAJU. Kao deo ove nacije, koliko god sad igrali po inostranstvima, i oni nose taj beleg MORANJA da osvoje zlato i isponižavaju sve protivnike redom, jer znaju da će najpre njihov komšiluk u Srbiji i bliža i dalja rodbina da ih pljuju, a onda i novine i svi mogući mediji. I momci igraju uz taj dodatni pritisak gde im visi društveni mač nad glavom pred svaku utakmicu, umesto da se opuste i fokusiraju se isključivo na košarku koju ZNAJU da igraju.

Pred poraz od Argentine, na licu Đorđevića i košarkaša se nije videla tuga i bedak zbog sve izglednijeg poraza, nego strah i zabrinutost ljudi moji. Strah i frka od toga šta će reći javnost, novinski naslovi i vajna Srbadija.

A Srbadija, fala Bogu, uvek posle poraza najbolje zna koja je taktika trebala da se igra, Srbadiji je jasno kako "Sale jbg dobar momak i odličan košarkaš bio, ali neee zna on mačko trenerski posao", Srbadija stručno procenjuje Jokića i govori "on najbolji centar u NBA, ma hahaha važi, dečko debil, ja bih bolje tamo pod košem napadao", Srbadiji je uvek NEKO DRUGI kriv za sopstveni neuspeh u životu, naročito ako je taj neko uspešni predstavnik svog naroda za razliku od njega koji to nije, jer Srbadija zna "kako se bori za zemlju", tako što sedim i lepo mi u zemlji koja se raspada (ma de raspada matori, ćuti, imamo fontanu i 9km novog puta), a ne kao ovi košarkaši mamu im jebem da im jebem baš onu neradničku nafuranu iz NBA lige, pu.

I šta ti kenjaš sad Dimitrije, ti živiš u Americi, a što nisi u Njujorku na sred Menhetna (pa da, zato što si nula ustvari) , a ti si muzičar, a što ne sviraš sa Stingom i Roling Stonsima (pa da, zato što si zapravo neuspešan), a ti si univerzitetski profesor u toj Americi, a šta nisi na Harvardu? E jebiga onda...

Ove reči slušam odvajkada, Srbima nikad ništa nije dosta, ako nisi najbolji na svetu, automatski znači da si preduvani, umišljeni i neuspešni kreten koji zaslužuje svaki podsmeh i prezir, ali zato kad postigneš neki značajni uspeh, e onda te slave i kuju u zvezde, ali ne zbog tebe, nemoj se zavaravati, nego zbog sebe, jer se poistovećuju i osećaju kao da su oni to uradili.

Da me neko ne shvati pogrešno, volim svoju zemlju i svoj narod više od mnogo toga u ovom životu i smatram da imamo 1001 kvalitet (od kojih smo pola zaboravili, a pola zapustili). Ali moja zemlja je SRBIJA, a ne Srbadija. I obožavam sport i košarku i sam sam se nervirao, navijao, bodrio i kidao za vreme utakmica. Ovo je osvrt na psihologiju poraza jedne jako kvalitetne ekipe koja sigurno ima bolju igru od mnogih, ako ne i od svih na ovom prvenstvu, ali koja je doživela neuspeh, po mom mišljenju, ne iz košarkaških razloga, već zbog treme pred osudom sopstvene polulude nacije koja u njima vidi mnogo više od sporta i medalje - sopstveni spas i sopstveni krah."

Autor: Dimitrije Vasiljević