Od smrti u koncentracionom logoru spasio ga je gestapovac, a kasnije je postao jedan od najuspešnijih izraelskih privrednika. Najzaslužniji je za uspostavljanje diplomatskih odnosa između tadašnje SRJ i Izraela, a svojom umešnošću probijao je i sankcije.

Kada upoznate Josefa Žambokija, prvo što kod njega uočite je dečački osmeh. Iako ima 86 godina, aktivniji je od mnogih osoba mlađih po godinama i prepun je ideja.

Njegova životna priča počinje na beogradskom Dorćolu, u Jevrejskoj ulici, gde je živeo, kao i većina sefardskih Jevreja, sa ocem, majkom, bratom, sestrom i bakom. Na početku Drugog svetskog rata nacisti mu ubijaju oca i starijeg brata, a njega, sestru, majku i baku odvode u logor na Starom sajmištu. 

Iz logora i sigurne smrti Josefa Žambokija i njegovu sestru Rozu spašava gestapovac Pal Žamboki, koji ga usvaja. U znak zahvalnosti prema „čika Pavlu“, kako ga zove, njegovo prezime uzima kao svoje. 

Josef Žamboki bio je uspešan dizajner enterijera i u socijalističkoj Jugoslaviji. Jedna od zgrada na kojoj je radio u mladosti bila je i skupština Srbije. Kada se preselio u Izrael, krajem šezdesetih, postaje direktor u najvećoj izraelskoj fabrici nameštaja. 

Žamboki je pokretač inicijative za uspostavljanje diplomatskih odnosa tadašnje SRJ i Izraela i od početka devedesetih neprekidno radi na uspostavljanju što tešnjih veza dveju država.

Svake godine, na Dan sećanja na žrtve Holokausta, u Beogradu organizuje muzički festival, „Rosi fest“, koji je ove godine završen gala koncertom u Narodnom pozorištu, gde je nastupila primadona njujorške Metropoliten opere Olga Makarina.

Josef Žamboki je u Beograd došao sa idejom da se u Beogradu osnuje muzej posvećen žrtvama nacističkih zločina, po ugledu na izraelski Jad Vašem, samo, kako kaže, skromnije. Dovoljna je, kaže, mala zgrada u koju bi bio smešten muzej posvećen Holokaustu.

„Vidite šta se danas dešava u Evropi. Deca su ponosna ako nose kukasti krst, čak i u Americi. Bez redovnih objašnjenja, učenja, da sva deca znaju šta to znači, nema ništa. Taj simbol je bio nekada, možda, lep. Ali taj simbol je postao simbol ubistva, mržnje“, objašnjava Žamboki.

Bolnica smrti

Drugog svetskog rata, kaže, seća se kao da je bio juče. Kao dečak mogao je da vidi mnogo toga jer na njega niko nije obraćao pažnju. Seća se, priča, „bolnice“ za Jevreje, na mestu današnjeg Defektološkog fakulteta, u Ulici Visokog Stevana.

Tu bolnicu su formirali nacisti i u nju smestili bogate Jevreje. Cilj je bio izvući im novac. Žamboki je nosio pisma njihovim porodicama i preživljavao od bakšiša.

„Jednog dana, kada sam došao, stigao je kamion, sa svih strana potpuno zatvoren. Vidim, izlaze dva nemačka oficira i počeli su da pune kamion ljudima. Sećam se, ispratio sam 800 ljudi, od prvog do zadnjeg, ali nisam znao gde idu. To sam saznao tek kasnije, kada sam upoznao predsednika Jevrejske opštine Jašu Almulija. Rekao mi je da je bio na kraju puta tog kamiona, kada su istovarili mrtve ljude u već iskopanu raku. To je bila dušegupka“, kaže Žamboki.

Pre nekoliko dana, nastavlja, zatražio je da se zgrada Defektološkog fakulteta obeleži spomen-pločom. Dozvola je dobijena i 19. marta, na godišnjicu tog užasnog događaja biće svečano otkrivena.

Gestapovac dobrog srca  

„Ne znam kako sam preživeo, ali verovao sam Žambokiju. Znate šta, izgubiti celu familiju…“, počinje Žamboki priču o svom spasiocu.

Hteo je, navodi, da spasi i njegovu majku, ali ona nije htela da napusti bolesnu baku. U Beogradu su bili sve dok Pala Žambokija jedan prijatelj nije prijavio.

Srpski muzej posvećen žrtvama Holokausta ne bi bio monumentalan kao što je onaj u Izarelu, prikazan na ovoj slici. Prema Žambokijevim rečima, dovoljna je skromna zgrada u kojoj bi bila smeštena postavka. Ono što je važno jeste da se buduće generacije obrazuju o tome šta je značio Holokaust.

Srpski muzej posvećen žrtvama Holokausta ne bi bio monumentalan kao što je onaj u Izarelu. Prema Žambokijevim rečima, dovoljna je skromna zgrada u kojoj bi bila smeštena postavka. Ono što je važno jeste da se buduće generacije obrazuju o tome šta je značio Holokaust.

Igrao se na ulici kada su agenti Gestapoa ušli na jedan ulaz, a Pal Žamboki je sa Rozom istrčao na drugi. Tada su otišli u Vojvodinu. Žamboki je Rozu smestio u Novi Kneževac, a Josef je sa njim otišao u Kanjižu. Tamo ga je prijavio kao svog sina.

„Tamo smo preživeli rat. Niko nije sumnjao u mene. Vrlo brzo sam naučio i nemački i mađarski“, kaže Žamboki.

Srbija ima najviše pravednika

Dok je živeo u Beogradu, a Pal Žamboki je bio na poslu, čuvala ga je tetka Vida, žena koju posle odlaska iz Beograda više nikada nije video.

Pokušao je kasnije da je nađe, da joj uruči Povelju pravednika među narodima, nagradu koju Izrael dodeljuje onima koji su tokom Drugog svetskog rata štitili Jevreje, ali nije uspeo da je pronađe.

Često je, kaže, dolazio u Srbiju kao predstavnik Jad Vašema kako bi uručivao Povelje pravednika. Srbija, proporcionalno broju Jevreja koji su tu živeli, kako kaže, ima najviše pravednika.

„Poljska je, kada se uzme proporcija koliko je bilo Jevreja tamo, a koliko ovde, neuporediva. Nijedna zemlja nema toliko pravednika kao Srbija. Srbija se zaista žrtvovala. Srbija je jedina zemlja u kojoj smo uspeli da dođemo do slika svih pravednika. Zatražio sam to i obišli smo celu Srbiju. Fotografije pravednika izložili smo u izraelskom Parlamentu. Nijedna zemlja u Evropi to nije uradila“, kaže Žamboki.

Srbija nikada nije bila antisemitska zemlja, a Srbi nisu znali šta je antisemitizam, dodaje on.

Kako je Žamboki probijao sankcije

Josef Žamboki je početkom devedesetih bio pokretač inicijative za uspostavljanje diplomatskih odnosa između tadašnje SRJ i Izraela. Međutim, ubrzo su Ujedinjene nacije, pod pritiskom Amerike, Jugoslaviji nametnule sankcije.

To je bio udarac za srpsko-izraelsku privrednu saradnju, koja je bila tek u začetku. Međutim, Žamboki je pronašao način kako da „zaobiđe“ sankcije.

„Embargo je glasio protiv Jugoslavije. Međutim, mi smo pronašli da nigde ne piše da sa Srbijom niko ne može da radi. I onda sam počeo da radim sa Srbijom i dobio sam legalne dozvole. Tu se vidi koliko su ljudi u Ujedinjenim nacijama nepismeni. Nisu znali za Srbiju“, kaže Žamboki.

Zahvaljujući poslovanju sa Izraelom, srpska drvna industrija je preživela sankcije. Žamboki je hartijom snabdevao četiri najveće beogradske štamparije, a takođe je obezbedio vosak za sveće za Srpsku pravoslavnu crkvu.

„Svakog meseca dođem u Srbiju i izvezem trideset do četrdeset kamiona drveta. Potplatili smo Makedonce da bi nam omogućili prolaz, za pare su sve radili. U bugarskoj luci Burgas iznajmio sam magacin i tako smo izvozili drvo iz cele Srbije. Sve je bilo plaćeno, nije se kasnilo nijedan dan, svi su imali plate“, priča Žamboki.

Fabrika lekova „Galenika“ nabavljala je tokom sankcija sirovine preko Jugodrva i Žambokija. Takođe su prodavnice „Centromarketa“ snabdevane namirnicama preko njega.

„Napravili smo promet oko sto miliona tadašnjih dolara i svi su bili zadovoljni. A mogu vam reći, sve što sam zaradio, uložio sam u Holokaust“, kaže on.

Arik, Bibi, Dado i ostali

Kada govori o poznanstvima u Izraelu, Žamboki se malo zanese, pa mnoge poznate izraelske političare i generale naziva po nadimku, onako kako ih oslovljava u svakodnevnoj komunikaciji. Tako priča da je, u vreme kada se borio da Izrael i Jugoslavija uspostave diplomatske odnose, ministar spoljnih poslova Izraela bio Arik. Misli na generala i predsednika vlade Izraela Arijela Šarona.

Sa izraelskim premijerom Benjaminom Bibijem Netanjahuom, Žamboki je radio deset godina. Pamti ga kao izvrsnog privrednika i prodornog čoveka koji je izraelsku industriju nameštaja uveo na američko tržište.

Sa izraelskim premijerom Benjaminom Bibijem Netanjahuom, Žamboki je radio deset godina. Pamti ga kao izvrsnog privrednika i prodornog čoveka koji je izraelsku industriju nameštaja uveo na američko tržište.

Sa sadašnjim premijerom Izraela, Benjaminom Netanijahuom, Bibijem, kako ga zove, radio je deset godina u istoj firmi. Žamboki je bio direktor proizvodnje u najvećoj izraelskoj fabrici nameštaja, a Netanijahu komercijalni direktor.

Netanijahua opisuje kao prodornog čoveka, talentovanog za trgovinu, koji je izraelsku drvnu industriju probio na američko tržište.

Šaron je pak bio, kako kaže, veliki prijatelj Srbije. To zato što je, nastavlja, u vojsci službovao sa izraelskim generalima koji su bili poreklom odavde. Među njima ističe se general David Elazar Dado, jedan od najznačajnijih izraelskih vojskovođa.

Takođe je bio prijatelj, kako kaže, sa pokojnim predsednikom Izraela Šimonom Peresom do zadnjeg dana.

„Četrdeset godina smo sarađivali. Bio je svestan skoro do zadnjeg dana života. Zamolio je svog sina da mi i dalje pomaže i on mi je najbliži saradnik“, kaže Žamboki.

Izvor: sputnik