„Kako je tamo, kako se živi, sigurno je bolje nego kod nas”.

Ovo je samo jedno od sijaset pitanja koje sam dobijao poslednjih godina. Iako u tuđini, danas u vreme društvenih mreža i interneta, čovek ostaje „nakačen”, povezan i upućen u sve ono što se dešava u Srbiji.

Ipak, ma koliko bili umreženi, imate osećaj da niste deo tog miljea, osećaj da je kod kuće sve stalo, da ček vas. Zato svoje veze i kontakte održavam jače i češće, sećam se ljudi koji mi nisu puno značili tokom većine mog života a nostalgija i sentiment stalno ponavljaju isto pitanje – Lepa moja Srbijo, zašto sam te napustio?

„Eh to Brno”!

Pa nije baš kao na filmu, ne bih se složio sa Mijom Aleksićem.

Čehe ne zanimaju ni moda, ni dobri automobili, ni sedenje po kafićima, ni pametni telefoni, čekaju vikend da svi zajedno jurnu negde u šumu, da voze bicikl, prošetaju psa, da se popnu na neku planinu. U svim tim aktivnostima ne sprečavaju ih ni deca ni kucni ljubimci, jer i njih u to nekako spakuju. To otprilike izgleda ovako: Bračni par na biciklima sa psom na povocu i bebom na korpi ili na leđima zajedno idu na neki izlet. Tipična češka idila na moravski način.

Kakvi čudaci, mislio sam. Baš neki čudan narod, pa mi ne bismo tako nešto ni probali. Gde ćeš s detetom u šumu, još pas, da li su normalni? Meni je to nekako bilo odbojno.

Šta li rade moji drugovi sada u Srbiji?

Moraću prvom prilikom da skoknem do Srbije, prošlog vikenda bili su u gradu i samo sam im ja falio. Baš šteta.

Uporno objašnjavam Česima kako smo mi najbolji, kako je kod nas sve bajno, kako nam je priroda lepa, a žene još lepše, iako bi trebalo da posvećujemo još više pažnje i prirodi i ženama. Sportisti su nam najuspešniji… Prepucavam se sa kolegama na poslu, ko je bolji, Srbija ili Češka.

Uviđam da mi je češki način života stran, zato i nisam imao nameru da se zadržim ovde. Ipak i pored svega pokušavam da se prilagodim. Tako što ću da poštujem tuđe ali da ne dam na sebe.

Shvatam da sam vremenom počeo da se menjam. Nekad sam sa ignorisanjem gledao na frazu da je u tuđini sve teže a danas shvatam da je zaista tako.

Vreme, prostor i dragi ljudi. Kako u toj jednačini od tri poznate naći rešenje koje će odražavati znak jednakosti. Čini mi se da odgovor ne bi dali ni bolji matematičari od mene. Prokletstvo da ne budeš prisutan u određeno vreme na određenom mestu sa dragim ljudima nosim teška srca. Nije mi uteha to što znam da nisam jedini koji živi van domovine.

Da li je slučajnost da je većina naših najvećih pesnika svoje vrhunske stihove ispisala u tuđini?
Foto: Piksabej

Nagon, patnja, seta, tuga, sve je predimenzionirano, pogotovo kad čovek nije još dovoljno jak da to stoički podnese. Dođe mi to kao kratka letnja avantura, tinejdžerska ljubav sa mora koja traje onoliko koliko je dovoljno da se upoznaju sve one dobre strane. Taman toliko da se ne vidi ona druga. Naočare su netaknute, za hvalospeve smo spremni, tako je uvek na početku.

Evo mene, vreme leti, majka mi stari, mene i dalje nema kod kuće.

Pravim planove za vikend, moram da zalepim gumu na biciklu, ranac i mapa su spremni, u kafiće više i ne idem, ali kafu pijem.

Supruga mi ponekad kaže da sam postao pravi Čeh.

 

Izvor: Politika

Autor: Marko Stojiljković, Češka