Vreme je...

Ne, još bar jedan dan da vidim sunce i da dodirnem sve koje volim. Boli me, ali mi se ipak ne ide. Živeo bih još malo. Da li ovako izgleda poslednje strujanje vazduha kroz moje grlo, čujem li ja to svoje srce? Ovako, dakle izgleda kraj. Čak i sada, život od mene traži da budem hrabar i dostojanstven. Taj tako bogati i divni život. Još bi ga više udisao i čuvao, samo da sam znao kada ću otići. Čovek nikada nije spreman za odlazak, jer ovde, danas, sada...miluje ljubav.

Kako li je tamo gde idem, ne znam...ali sada i ne mislim na to. Boli me rastanak od mojih. Od moje Drage, od naše dece i od našeg doma. Koliko sam bio srećan što sam ih imao, a znam i što su one imale mene.

Sećam se, jer sećanjima karcinom ne može ništa, kao što ni ljubavi ne može ništa. Sada ne hodam, ali volim, ne smejem se, ali volim. Ljubav jeste od toga jača, ali i dalje moram poći. Sećam se kad sam bio dečak. Majka mi je spremala puru. Jeo bi, a potom trčao. Volio sam da trčim brzo. Od kiše nikad nisam bežao, uvek sam joj išao u susret. Sve sam želio da osetim. Život.

Volio sam radost i puno smeha...i jagnjetinu sam volio, vruću. Povrće je nije pobedilo, ni u poslednje vreme kad su preporučivali zdravo da se hranim. Taj miris koji sam nosio na licu i brkovima, bio mi je vredan. Vredne su mi bile jednostavne stvari i uspevao sam biti srećan svaki dan...gde god bio.

Svi su volili moje zelene oči, a ja sam volio svoju Dragu.

Kupovao sam joj čokolade i nakon puno godina zajedničkog života. Na tim čokoladama, pisalo je...volim te! Nije me bilo sramota da joj to kažem. Tepao sam joj od prvog dana, zasmejavao je...uvek bi imali o čemu pričati i znali smo se slušati.

Nisam volio ružne reči, govor mržnje. Nisam volio biti ljut, nisam to ni umeo, sve i da sam hteo. Osmeh mi je uvek bio draži.

Ćerke su mi postale prave lepotice, jedna bele, jedna maslinaste puti. Dobre. Skromne. Velikog srca.

I ja sam, čini mi se bio skroman. Nisam bio nadmen, gord. Moja narav je bila pomirljiva. Volio sam ljude i ljudi su volili mene. Toplinom sam spajao, a osmehom grlio svet oko sebe. Volio sam biti voljen i taj me osećaj činio posebnim. Stvarao mi je unutrašnje bogatstvo i mir.

Bio sam bogat čovek, bogat od ljubavi.

Često sam osećao potpunu ispunjenost i radostan sam bio.

Nisam nikada prestaobiti vedar, istina do sada. Vedro sam mislio i razumevao. Volio sam izazove i davao sebi pravo da znam. Učio sam i postajao bolji. Trudio sam se.

Ljubav nikada nisam čuvao za sebe, nikada. Nesebično sam je pokazivao i tako slavio život.

Nikad nisam bio formalista. Znao sam se šaliti, najbolje na svoj račun.

I, sada na kraju, kada bi mi preporučili neku knjigu za čitanje, kroz osmeh bi govorio:

„Može bilo koja, al samo ne može...kako pobediti rak?!“

Ljudovao sam kad sam mogao, kroz priču i osmeh.

Sada više ne mogu i sada samo čekam kraj.

Vreme je...

Čekaj Gospode, još malo...rodio mi se unuk koji nosi moje ime. Hajduk. Nisam ga pošteno vidio. Nositi ga ne mogu, ali bar da ga još malo gledam.

Jagnjetinu više ne mogu da jedem, ništa više ne mogu da jedem, zato što su mi otekle žlezde i teško mi je da dišem. Ne mogu više da hodam. Nemam više snage...ali još malo ću da ostanem.

Plašim se odlaska. Kuda idem? Ovde mi je moja Draga, moja deca, unučad, prijatelji...volio bi još biti uz njih. Toplo mi je ovde. Milo oko srca...nikako da im pustim ruke.

Nekim sam prijateljima već rekao zbogom. Skupio sam snagu, jer sam želio da se oprostimo. Rekao sam im da dođu, jer želim da se rukujemo.

Za rastanke nisu potrebne reči. Samo pogled.

A, ja vas sada gledam svojim zelenim očima. Ostajte mi zdravo. Sećajte me se, to vam radosno odobravam.

Vreme je...a još mi se živi...ali, istina ne ovako. Živi mi se kao nekad, ali ovo čudo u meni raste. Ne da, da dišem.

Zbogom, mili moji!

Svi vi, koji ste bili deo mog lepog života.

Zbogom jutro, danu i večeri. Zbogom tugo...ti tugo što si me priglila svog i uzela mi srce i puštaš me da se plašim ostaviti sve.

Vreme je...znam da jeste i molim te Gospode da me uzmeš što pre, jer me ovo isčekivanje najviše boli i plaši.

Živeo sam lepo. Bio sam srećan. Nisam mogao bolje, samo sam mogao još.

Da još volim, da još kažem, da se još radujem.

Iz ovog ugla i sa ovog mesta, život je bio tako lep!

„Ne plaši se...ne plaši se. Misli na carstvo nebesko. Volimo te svi, veliki, veliki čoveče!“

Autor: Milica Dešić Stupar