Zašto je to tako?

Zato što svi jure posete. A ovakav tekst sigurno to donosi. Donosi posete, lajkove i sharove onih koji se slažu sa napisanim. A donose i posete, lajkove i sharove i onih koji se ne slažu. Pa evo, i ja trošim vreme da pišem komentar...

A lako je napisati tekst tako da privučeš pažnju. Naročito ako nemaš vaspitanje i moralne skrupule, pa ti nije problem da napišeš ili uradiš bilo šta da bi privukao pažnju. Još ako si toliki junak da to i ne potpišeš - pun pogodak.

“Novinarima” na čast. Danas svako može biti “novinar”. Pa to može biti i ograničeni, nevaspitani kreten. Takvih je uvek bilo, samo nisu dobijali priliku da javno kažu šta misle. Problem je u uredniku koji je dozvolio da to ode u etar. Ne ovaj tekst. Svi takvi tekstovi, a samo juče sam ih video desetak.

Hajde malo da analiziramo to o čemu se piše...

Naši takmičari, turisti na ovim igrama... Jer eto, desi se da izgube. I sram ih bilo, kako oni nama to mogu da rade. Jer mi smo vežbali, godinama i decenijama, mi smo se odricali svega, da bi oni dobili šansu da se šepure.

Jer eto Karakašević je debeljuca. Zbog toga je izgubio. Jer ko je još video debelog maratonca. Čekaj, pa on nije maratonac? Aha... To je onaj isti Aca koji je osvojio deset medalja na evropskim prvenstvima do sada, i bio četiri puta prvak Evrope. A stomačić je uvek imao. I eto, peti put je na Olimpijskim igrama, u četrdeset godina, i izgubio je od 30 mesta bolje plasiranog protivnika. Budala, što je išao uopšte.

I Ana. Šta ima da ide kad se dobro udala. Ajde što je osramotila ceo srpski narod time što se udala za mitskog neprijatelja Nemca. I to još kapitena. Onog istog koji je nosio Karija Pešića na majici kad je postao svetski prvak. Šta ona više hoće? Ona pojma nema. Jeste ona bila prva na svetu (Ej!!), ali nema pojma više da igra. I Jelena isto. Već godinama tavore izmedju 15. i 30. mesta na WTA listi. Tenis i onako igra možda 50ak žena na svetu, i realno, biti među 30 najboljih može svako. Mi svake godine izbacimo po jednu takvu, ne treba da ih volimo, cenimo i poštujemo njihove rezultate. 

Krunićka? Onako se izblamira juče. Izgubila meč u disciplini u kojoj uopšte i nije trebalo da nastupi, od devojke koja je 120 mesta bolje plasirana od nje na WTA listi. Dobila šansu da igra jer su druge otkazale, a organizatori odlučili da ona zaslužuje da dobije šansu. Budale! Posle i dubl izgubiše. Blamaža potpuna. Otkud ona uopšte tamo? Možda to što je ostavljala srce na terenu u svakom Fed Cup meču koji je odigrala ima neke veze sa time.

I ovaj biciklista... Stević. Šta ima on da ide, dečko veze nema. To što je već tri puta uspeo da se plasira na Olimpijske igre, što nikome od naših, pre njega nije pošlo za rukom. Eto, bio je 54. u trci u Londonu. Seljak. Od 144. takmičara, bio je bolji samo od njih 90. Sramota. Petostuki prvak Srbije. U toj trci u Londonu, momak koji je juče osvojio zlato bio je 92. Ivan je mesec dana pre igara imao udes. Nekoliko preloma. Uradio je sve da se oporavi, smogao snage da pokuša i odustao, kako kažu na pola trke, dok je bio u boljem delu grupe. Jer, odvesti 250 kilometara za šest sati, sa visinskom razlikom od 4000m je mačiji kašalj. 

Ivana Maksimović... Ona u koju su se svi kleli posle srebra u Londonu (a pre medalje nisu znali da žene pucaju puškom). Bila je 12. juče. Za dlaku joj je izmaklo finale. Debakl. To je sve zbog toga što je nosila zastavu. Šta ima da nosi zastavu. To se i onako određuje nasumično i beznačajni likovi pre nje su je nosili. Ma, uostalom, šta ima da izlazi iz kuće i kuhinje. I ona i Andrea. To što su obe osvajale i Evropska zlata, što su rušile rekorde i što su među najboljima na svetu prethodnih godina, to nije bitno. I Damir i Dimitrije. Oni su slučajno tamo... Skandalozno su podbacili svi svakako. Kao da nisu mogli da pogode metu, a ne da su u par hitaca nekoliko milimetara promašili ono što su ciljali.. sa deset metara razdaljine.

Ali kako kaže “novinar”, eto, oni bar imaju još po jednu šansu... da opravdaju naše pare. Jer eto, strelci generalno nikada ništa ne osvajaju, a koštaju go BDP neke afričke zemlje. Jel tako?

Veslači? Ajde bre, i čamac ne znaju da drže na pravoj strani. I to oni isti ljudi koji su bili osvajači brojnih medalja na velikim takmičenjima. Sve su zaboravili. I nema veze što veslaju u jezeru sa najotrovnijom vodom, i što su listom sve posade juče zahtevale da se sačeka da vetar prestane, pa je današnje takmičenje odloženo nekoliko puta. Naši su diletanti.

A, šta mislite...  kome je teže? Vama “novinarima”, nama navijačima... ili njima?

Setite se i Londona... i bruke vaterpolista koji su osvojili “samo bronzu”. Kako sme da se ima loš dan, i da se izgubi polufinale? 

Bila je i tu neka mala Milica Mandić. Slatka klinka. Povučena. Većina “novinara” nije ni znala da je član delegacije, mislili su verovatno da je devojka nekog fudbalera. I osvoji zlato. U tekvondou. Korejskoj disciplini. Pola “novinara” je mislilo da je u pitanju vodeni sport. 

I sada ja vas pitam. Da li je primereno da se jedna mlada i lepa devojka u tim godinama ode u veliki grad i tamo se bije sa drugim devojkama? Sramota. Ta ista mala od tada do danas nije naučila da se našminka vulgarno i nabudži sise kad nastupa u medijima. Tako se sigurno nikada neće dobro udati.

Nađa Higl... nikada ništa od nje. Dobro, jeste ona postala šampion sveta. Ali mislim, šta sad. Svako ima dobar dan. To je sreća. Posle toga ništa. Dobro, evropsko srebro, i par tih šestih mesta na velikim takmičenjima. Jako slabo kad uzmemo u obzir koliko je ova država u nju uložila. Jadan narod, loše se živi jer toliko trošimo na sportiste, a oni nam ne vraćaju ništa... Eto, da nema njih, bar bi nas znali kao naciju... hm... lopova? Zločinaca? Budala? Večitih gubitnika?

Je l' narod treba da bira?

Narod je birao neke druge stvari pa nas je sramota da pogledamo Skupštinu, a menjamo kanal na otvaranju kad prikažu svečanu ložu dok izlaze naši sportisti. Mislim, mi menjamo, neki drugi ne menjaju. Jer kako drugačije objasniti najgledaniji i najčitaniji sadržaj u medijima.

Na olimpijske igre se ide po zasluzi. Na osnovu veoma rigoroznih sportskih kriterijuma. I svaki sportista koji dobije priliku, treba da ide, da oseti, da doživi. Da vidi gde je u odnosu na najbolje na svetu... jer možda, samo možda, ako bude mnogo godina vredno radio, i imao sreće, dobije šansu da se bori za medalje.

I nema “naših para”. Ministarstvo ima vrlo skromne budžete, naročito za ove sportove o kojima pričamo. Olimpijski komitet ima sponzore. Koji uglavnom nisu državne firme. Tehnički, to su njihove pare. A ako privatnici smatraju da su dobro uložene, ja u tome problem ne vidim.

A kakve veze ima Ivana Španović sa time, i što njena slika?

Pa ima. Ivana je prelepa. A slika je iz Londona, gde je ona bila ta koju su najviše vređali da je došla kao turista, da ispozira i pokaže nokte i frizuru. Od tada do danas, osvojila je četiri medalje na svetskim, i tri medalje (od toga dve zlatne) na evropskim prvenstvima.

Na igrama u Londonu, sa kojih je fotka, bila je 11. I sram je bilo, za “naše pare” je bila 11. Da je bar ružnija pa da se ne primeti toliko da nije mogla da bude ni u deset najboljih na svetu. Sram je bilo.

Jer ekipa koja ju je pljuvala skače iz mesta preko 6 metara, i to sve dok piše članke koji osvajaju Pulicera.

______

Imao sam tu sreću i privilegiju da budem u Londonu, i da vidim mnoge Novinare, i mnoge “novinare”. Oni prvi su ustajali u 5 ujutru da bi stigli da vide naše veslače i kajakaše. Oni drugi su štekali devizne dnevnice i sedeli u Srpskoj kući, jer tu može džabe da se pije i jede (tim redom).

Ako ste već pročitali ovo do kraja... da vas samo podsetim da je tih stotinak ljudi u Brazilu najbolje što imamo. Oni su tamo uprkos strahu od lokalnog kriminala, globalnog terorizma... uprkos strahu od zaraze... Oni izađu na borilište i budu među najboljima na svetu. Neki jako blizu vrhu, neki malo manje. I svaki od njih je zaslužio da bude tamo. 

Zaslužili su još neki koji nisu uspeli da odu. A možda i bolje što nisu otišli... Jer zamisli, ceo život radiš svaki dan na tome da odeš tamo, da bi neki polupismeni idiot, koga nisu ni u “između dve vatre” hteli da biraju, napisao i objavio da si turista i sramota za zemlju... 

Autor: Ivan Minić