Londonskim mirom potpisanim 30.maja 1913. okončan je Prvi balkanski rat (započet 8.oktobra 1912) u kojem su Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska izašle kao pobednice nad Otomanskim carstvom, ali je ujedno osujećen strateški plan o izlasku Srbije na more.

Pobednice Prvog balkanskog rata, a Srbija pre svih, nisu bile zadovoljne podelom “plena” i novim međama koje su u Londonu prekrajale velike sile.

Cilj Kraljevine Srbije ulaskom u rat 1912. bio je “vraćanje istorijskih oblasti”, odnosno osvajanje Kosovskog vilajeta, izlazak na Jadransko more i zauzimanje dela albanske obale, što je srpska vojska, predvođena kraljem Petrom I Karađorđevićem i uz podršku vodećih političara i intelektualaca na čelu sa Jovanom Cvijićem, i ispunila, osvojivši veći deo Albanije i formirajući Drački okrug.

MAPA Srbija 1913. pre Londonskog mira

Državna granica je proširena, pa su u Srbiju ušli Novopazarski Sandžak, Kosovo i Metohija, kao i polovina Makedonije. Balkanski ratovi su otpočeti sa namerom da se velike sile stave pred svršen čin. Naravno, to je nosilo sa sobom veliki rizik kako se pokazalo u slučaju Srbije

 Međutim, vodeće zapadne zemlje, a na prvom mestu Austrougarska, otvoreno su se u Londonu usprotivile jačanju Srbije koje bi bez sumnje usledilo zadržavanjem osvojenih teritorija.

 Velike sile nisu želele promenu granica

Uloga velikih sila je bila ključna prilikom stvaranja Londonskog mira, objašnjava za portal Ekspres.net istoričar Danilo Šarenac i podseća da su članice Balkanskog saveza u rat protiv Otomanske imperije 1912. godine ušle protivno željama najjačih evropskih zemalja.

– Svetske sile su želele status quo, a ne promene granica. Dakle, u samom startu postojao je rizik vezan za način na koji će velike sile reagovati kada dođe do promena na terenu. Srbiji i drugim članicama saveza niko ništa nije ni obećao. Postojao je balkanski međusaveznički ugovor, ali je bilo veliko pitanje da li će Austrougarska, Italija, Rusija ili Velika Britanija pristati na takve granice – kaže Šarenac.

Londonskim mirom zacrtane su nove granice između balkanskih saveznika s jedne, i otomanske države s druge strane, i uspostavljena je albanska država.

Srbija je Londonskim ugovorom primorana da se povuče sa primorja buduće albanske države. To je u srpskoj javnosti shvaćeno kao veliki neuspeh, jer je strateški cilj rata bio izalazak na more. Naravno, sa puno prava se može postaviti pitanje šta je srpska vojska uopšte imala da traži u Draču ili Lješu gde je od strane lokalnog stanovništva tretirana kao okupatorska sila. U slučaju Albanije, do izražaja dolazi megalomanska ambicija srpske države, što je uostalom bio slučaj i sa drugim balkanskim državama. Bugarska, Grčka i Crna Gora su takođe gajile ogromna očekivanja kada je reč o podeli Otomanske teritorije – kaže Šarenac.

Srbija najviše izgubila Londonskim mirom

Ispostavilo se da je Srbija kao članica pobedničkog Balkanskog saveza najviše izgubila uplitanjem velikih sila u podeli osvojenih teritorija.

Srbija jeste bila najveći gubitnik Londonskog mira, barem kada se uporedi s drugim hrišćanskim državama, članicama saveza potiv Otomanske imperije. Međutim, gledano šire, najveći gubitnik bilo je Otomansko carstvo koje je ostalo bez gotovo bilo kakve teritorije u Evropi. S druge strane, nisu bili zadovoljni predstavnici albanskog nacionalnog pokreta jer je definisana teritorija Albanije bila znatno manja nego što su to oni želeli.

Sagovornik Ekspresa smatra da je, bez obzira na gubitak u Albaniji, Srbija stavljanjem potpisa na mirovni ugovor u Londonu, ipak, mnogo postigla.

Državna granica je proširena, pa su u Srbiju ušli bivši Novopazarski Sandžak, Kosovo i Metohija, kao i polovina Makedonije. Balkanski ratovi su otpočeti sa namerom da se velike sile stave pred svršen čin. Naravno, to je nosilo sa sobom veliki rizik kako se pokazalo u slučaju Srbije i albanskog primorja.

Šarenac ocenjuje da Srbija u Londonu nije imala mnogo izbora i da bi suprotstavljanje i nepopuštanje diktatu velikih sila, a posebno Austrougarske, koja je insistirala na stvaranju Albanije, imalo mnogo veće posledice.

Borbenija struja unutar Habsburške monarhije samo je čekala priliku za obračun sa Srbijom, pa bi protivljenje Srbije predstavljalo odličan izgovor. Srpska vojska nalazila se na Kosovu, Makedoniji i Albaniji, pa bi njen dolazak na Drinu i Savu bio teško izvodljiv. Isto tako, ne treba zaboraviti da u slučaju sukoba Kraljevina Srbija ne bi mogla da računa na podršku niti jedne velike sile. Popuštanje Austro-Ugarskoj predstavljalo je savršeno racionalnu odluku. To je shvatao i crnogorski kralj Nikola, koji je, nakon početnog protivljenja, ipak naredio napuštanje Skadra – ukazuje istoričar.

Pristanak Srbije na zahteve sila u Londonu Šarenac ne vidi kao propuštenu priliku za stvaranje tzv. Velike Srbije.

Kraljevina Srbija je morala da pristane na Londonski ugovor i ne mislim da je on bio loše rešenje za tadašnju Srbiju. Kada je reč o Velikoj Srbiji, ta vrsta teritorijalne ambicije je gotovo uvek podrazumevala dolazak srpske vojske u Bosnu i Hercegovinu kao i tadašnju južnu Ugarsku. Imajuću u vidu takve želje tadašnje srpske elite, čak i maksimalno uvažavanje srpskih državnih ambicija u Londonu 1913 ne bi bilo dovoljno – ocenjuje istoričar.

 Zločini kao naplata za “stare račune”

Glavna tekovina Londonskog ugovora iz maja 1913. – međunarodno priznata Albanija, bez obzira na povlačenje srpske vojske iz okupiranog dela, svoju nezavisnost ne duguje Srbiji, ocenjuje naš sagovornik.

Ne mislim da Albanija duguje Srbiji svoj nastanak. Jedan od razloga za žurbu balkanskih država prilikom objave rata Otomanskoj carevini oktobra 1912. jeste i strah od jačanja albanskog nacionalnog pokreta. Naime, u avgustu 1912. albanska elita je u Valoni definisala svoje zahteve kada je u pitanju autonomija Albanaca unutar Otomanske carevine. Bilo je jasno da će dobar deo njihovih zahteva biti prihvaćen. Formalno, Londonski ugovor jeste ovaj proces doveo do kraja.

Ipak, i Albanija je bila nezadovoljna dogovorom u Londonu na koji se i danas gleda kao na “nepravednu odluku velikih sila da albanski narod pocepaju na dva dela”.

Kao i u slučaju sticanja nezavisnosti drugih balkanskih država, odmah su se pojavili glasovi kako proklamovane državne granice u stvari nisu „prirodne“ ili „etničke“ ili da cepaju ili odvajaju narod na dva dela. Austrougarska je tražila za Albaniju Prizren i Peć, ali je nakon protivljenja ruske strane ova teritorija, zajedno sa Debrom i Strugom, ipak predata Srbiji.

KARIKATURA1913. Albanija se brani od Crne Gore (majmun), Grčke ( leopard) i Srbije (zmija)

Balkanski ratovi su prvi put medijski praćeni jer su ratni reporteri izveštavali sa frontova, a svet je, navodno, bio zgrožen izeštajima o počinjenim zločinima i „divljim Balkancima“. Šarenac ističe da se istoriografije balkanskih država nisu gotovo upošte ozbiljno bavile ovim pitanjem.

Od pojave čuvenog izveštaja Karnegijeve komisije 1914. domaća nauka se ponaša kao da taj izveštaj ne postoji. Međutim, ovaj dokument jako precizno, poput kasnijih izveštaja Arčibalda Rajsa, redom popisuje ratne zločine svih strana u ovim ratovima. Jasno je da je ovaj rat bio karakterističan i po pojavi istinske ratne propagande. Međutim, izvesno je da su Balkanske ratove pratili brojni ratni zločini. U gotovo svakom sačuvanom dneviku srpskog vojnika iz ovog vremena pominje se neki incident sa muslimanskim civilnim stanovništvom ili zarobljenicima. Otuda možemo da pretpostavimo da izveštaj Karnegijeve komisije nije puka propaganda već da bi njime trebali ozbiljno da se bavimo.

Tema koja se obično zaobilazi kada se pominje Prvi balkanski rat su zločini srpske vojske nad albanskim stanovništvom koji su od pojedinih istoričara okarakterisani kao „odmazda za sve što su Srbi trpeli pod Osmanskom vladavinom”. Naš sagovornik ne spori da je srpska vojska, koja se našla u nezavidnoj poziciji prodirući kroz Albaniju, počinila zločine nad albanskim stanovništvom.

Protivnik protiv koga se srpska vojska borila nije imao uniformu niti je poštovao druga pravila ratovanja. Neretko, lokalno stanovništvo je vojsku dočekalo kao okupatorsku silu. Srpski odgovor na ovakvu situaciju bio je brutalan. Paljena su čitava sela, uzimani su taoci ili je proterivano stanovništo. Incidenti koji se pominju često uključuju i učešće lokalnih hrišćana. Mnogi među njima jesu koristili priliku da bi namirivali neke „stare račune“ – objašnjava Šarenac kako su nastale lokalne poluregularne jedinice.

Potisnuta istorija

Neki su se spontano priključivali srpskim četničkim jedinicama. Upravo, ove poluregularne jedinice se često pominju kao vinovnici nasilja nad albanskim i uopšte lokalnim stanovništovm. U mnogim gradovima srpska vojska je bila prinuđena da postavi straže ispred kuća viđenijih muslimana kako bi sprečila napade na njihove domove. U tom smislu, svi ovi slučajevi nasilja sigurno su prenošeni među lokalnim stavništvom Makedonije, Kosova ili Albanije. Kao takvi sigurno su uticali na formiranje određenih negativih predstava o srpskoj vojsci i vlastima – kaže Šarenac.

ISTORIČAR BALKANSKIH RATOVA Danilo Šarenac

Lokalno stanovništvo je srpsku vojsku dočekalo kao okupatora. Srpski odgovor bio je brutalan. Paljena su čitava sela, uzimani taoci ili je proterivano stanovništošto je uticalo na formiranje određenih negativih predstava o srpskoj vojsci i vlastima

Prvi i Drugi balkanski rat (29.jun -31.jul 1913) bledi su događaji u istorijskom sećanju Srba, a istorijski udžbenici mahom daju šture podatke o ratnim sukobima u kojima je Srbija učestvovala 1912. i 1913.godine, a koji su bili uvertira za Veliki rat.

Balkanski ratovi jesu zapostavljeni, i to na više načina. Najpre, njih je potisnuo Prvi svetski rat, a potom i sve što je došlo kasnije. Čak i u vremenu između dva svetska rata, za Balkanske ratove je bilo rezervisano manje mesto. Oni su viđeni kao početak celine nazvane “ratovi za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918”. Danas je naša slika svedena na par romatičnih i idealizovanih epizoda. Reč je o slikama, poput Kumanovske bitke, koje su nastale još u vremenu Kraljevine Jugoslavije, a ponovo su postale aktuelne u Srbiji krajem 80-tih godina – kaže Šarenac.

S jedne strane, objašnjava naš sagovornik, reč je o potpunom zaboravu ovog događaja, a sa druge o izraženoj selektivnosti i pojednostavljenim predstavama. Karakterističan je, primećuje istoričar, slučaj Drugog balkanskog rata koji su Srbija, Crna Gora, Grčka i Turska vodile protiv Bugarske, a koji je gotovo potpuno potisnut iz istorijskog sećanja srpskog naroda.

Taj sukob je bio nepopularan već 1913. godine, a postao je i simbol svega onoga što je trebalo zaboraviti iz Balkanskih ratova. Stogodišnjica ovog rata, pre tri godine, gotovo nije ni primećena. Umesto da se sećanje na Balkanske ratove iskoristi kao prilika za presek stanja srpske istorije u 20. veku, kao neka vrsta suočavanja nekadašnjih državnih ambicija i realnog stanja danas, oni su svedeni na nekoliko pojednostavljenih slika o velikim vojnim uspesima – smatra Šarenac.

Izvor: Ekspres