Jedno od pitanja koje se moglo čuti u jučerašnjim neformalnim razgovorima u svetu kulturnih poslenika bilo je koliko tačno imamo Milena Dravić na spisku onih kojima je ovo priznanje već dodeljeno, a koliko je onih koji su ga dobili a o kojima se pričalo da ga nisu zaslužili?

Ako se pogleda spisak od 2007, kada su proglašeni prvi dobitnici ovog priznanja (2014. i 2015. konkurs za dodelu nije bio raspisivan), a na kojem se danas nalazi oko 370 dobitnika, dolazi se do zaključka da nesumnjivo ima onih koji su u našoj kulturi ostavili ozbiljan trag: Dragoslav Mihajlović, Predrag Miki Manojlović, Dušan Makavejev, Srđan Karanović, Puriša Đorđević, Jovan Kolundžija, Timoti Džon Bajford, Dušan Petričić, Mihajlo Mitrović, Petar Omčikus...

Opet, ako se pogleda taj isti spisak na njemu su imena zbog kojih je javnost oštro i negativno reagovala ne shvatajući po kojem su se kriterijumu na njemu našla budući da je reč o onima koji su uglavnom vezivani za oblast estrade ili takozvanih „lakih nota”: Miroslav Ilić, Merima Njegomir, Lepa Lukić, Fejat Sejdić, Miki Jevremović, Slađana Milošević... Čuli su se i glasovi da se piscu Bori Ćosiću oduzme nacionalna penzija zbog izjave da je „rođen u Zagrebu, umro u Beogradu, živi u Berlinu” (autobiografska beleška)  kao i zbog odobravanja agresije NATO na Srbiju 1999. godine. Ovo „merenje patriotizma u krvi” potom je izazvalo polemiku, i javnu i na stranama našeg lista, između Dragomira Anđelkovića i Ivana Milenkovića.

Matija Bećković se odrekao dobijene nacionalne penzije jer je smatrao da mu je dovoljna njegova stečena penzija i akademski dodatak, dok je Vladimir Veličković odlučio da oformi fond za mlade umetnike kojima tako daruje svoju nacionalnu penziju. Ima i onih koji su umrli a nisu dočekali čak ni da se nađu među kandidatima, iako je bilo za očekivati, kao što je to bio Pavle Minčić.

Kako je sve ovo počelo?

Autor: Politika