Kada diplomate kažu: „rasprava je bila kontroverzna“, onda je jasno da su se učesnici toliko svađali da su se tresli i zidovi. Sastanak ministara spoljnih poslova zemalja-članica Evropske unije u Luksembourgu u subotu (5.9.) jednostavno je bilo još jedno gubljenje vremena. Linije fronta između istočnih i zapadnih zemalja-članica Evropske unije sada su jasne: Češka, Poljska i druge istočnoevropske zemlje otvoreno odbijaju zahtjev Njemačke i Francuske o obaveznoj kvoti za raspodjelu izbjeglica.

Umjesto toga, te zemlje tvrde da bi Evropa morala da uradi sve na polju bolje zaštite svoje spoljne granice kako više ne bi dolazilo toliko mnogo izbjeglica. Njihovi prioriteti su okrenuti unutrašnjoj politici: u nekoliko zemalja su uskoro izbori, stanovništvo u pojedinim zemljama navodno odbija da prihvati izbjeglice, privreda slabi – čak se kao argument navode i Ukrajinci koji su takođe u bjekstvu. Postoji čitav niz izgovora. A najgori među njima je goli nacionalizam mađarske vlade i, što je još gore, ona i pojedini simpatizeri iz arhiva vade stari „sukob civilizacija“ između hrišćana i muslimana.

Nije valjda da smo se vratili u 16. vijek i borbu Evrope protiv Turaka pred Bečom ili da se ponovo vraća ideologija evropskog fašizma iz novije prošlosti? Kada je riječ o mađarskom premijeru i njegovom zaklinjanju u „hrišćansku Evropu“, onda naročito moramo da se zahvalimo ministru spoljnih poslova Luksemburga Žanu Aselbornu koji je rekao: „Ako je Viktor Orban hrišćanin, onda je hrišćanin i Kim II Sung“.

Evropa mora da djeluje, a ne samo da priča

Njemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer u Luksemburgu je još jednom ukazao na dilemu u kojoj se nalazi EU: ako zatvorimo granice, onda izdajemo evropske vrijednosti, ako se odreknemo da upravljamo migracijom, onda gubimo povjerenje građana. Sasvim je jasno da zajedničko evropsko rješenje problema mora da uzme u obzir oba aspekta. Sada je zatraženo održavanje novog sastanka ministara spoljnih poslova i za četiri nedjelje – samita šefova vlada, a sve s ciljem brzog donošenja odluke. Članice Evropske unije rade ono što najbolje znaju: organizuju sastanke.

Ali slike mrtve djece na plažama, kamiona krijumčara u kojim umiru ljudi, mase koje pješače autoputevima, izbjeglica koje se penju preko ograda ili na vozove dok su još u vožnji ili izbeglica na grčkim ostrvima koje danima na suncu čekaju pomoć – te slike još jasnije pokazuju šta nam je potrebno, a to je direktno i konkretno delovanje, a ne da se i dalje nedeljama ili mesecima samo priča.

Naravno da je istovremeno potrebno razgovarati i o dugoročnom rješenju problema, ali Evropa bi konačno i odmah trebalo da pomogne: za dva mjeseca počinje hladnije godišnje doba – do tada šatorska naselja moraju da budu pretvorena u smještaje u kojima može normalno da se stanuje i zimi. Takođe je potrebno organizovati zbrinjavanje pridošlica, snabdijevanje hranom i ostalim neophodnim sredstvima. Takođe je potrebno izgraditi smještajne kapacitete. Potrebne su pokretne kuhanje, prevodioci, ljekari, graničari, socijalni radnici i drugo stručno osoblje koje je potrebno sakupiti. Imamo humanitarne organizacije, vojnike i stručnjake za pomoć u katastrofama koji mogu da se angažuju i u organizaciono slabijim zemljama, kao što su Grčka i Makedonija. To su praktični i neposredni zadaci koje je potrebno rešiti sada. Evropska komisija u Briselu i vlade u Berlinu, Parizu i Rimu sada moraju da pokažu svoju funkcionalnost i da do zime spriječe veliku humanitarnu katastrofu.

Uzroci za bjekstvo su politička realnost

Rečenica „moramo da savladamo uzroke zbog kojih ljudi napuštaju svoje domovine“ u međuvremenu spada u standardni repertoar svih sastanaka EU i dio je svih prijedloga rješenja. To je jednostavno zamazivanje očiju i treba da bude precrtano jer takve tvrdnje jednostavno postaju cinične. Ko će da okonča građanski rat u Siriji? Ko će da protjera teroriste „Islamske države“ iz Iraka? Ko će da okonča brutalnu diktaturu u Eritreji? Da li je moguć mir u Sudanu i stabilan politički poredak u Avganistanu? Iz tih mesta ovih dana dolaze mase izbeglica.

U prošlosti je bilo nekoliko propuštenih prilika, ali među evropskim vladama sada nema dobrovoljaca koji bi se angažovali na rješavanju akutnih konflikta. Prestanite da radi tako kao da su razlozi za najveći talas izbjeglica od Drugog svetskog rata rešivi. Nema alternative: mi ne možemo ništa drugo osim da iskoristimo sve raspoložive snage kako bi izišli na kraj s tim talasom.

Izvor: DW