Da li je teška reč „izvini” podjednako važna i neophodna ne samo u odnosima između pojedinaca, nego i država? Sudeći po učestalosti zvaničnih pokajanja i gestova žaljenja od devedesetih godina dvadesetog veka do današnjih dana, reklo bi se da jeste, ali to još nije univerzalno prihvaćena praksa: ima još dosta velikih i danas nesumnjivo uglednih država koje odbijaju da se suoče s kontroverzama svoje istorije, dok pojedinačne izjave žaljenja – što je ubedljivo pokazao incident s premijerom Aleksandrom Vučićem u Potočarima – ne donose željene rezultate.

Vili Brant traži oproštaj grehova od Poljske, decembra 1970.

Kakvo je iskustvo najpoznatijih slučajeva izvinjenja i pomirenja među državama? U najboljem slučaju, šaroliko. Od primera zaista odlučnog suočavanja s nemilom prošlošću, kao u slučaju Nemačke, do samo formalnih žaljenja zbog nje, što uporno pokazuje Japan i što mu redovno zamuti odnose sa susedima, Kinom i Južnom Korejom, uprkos tome što su te zemlje Dalekog Istoka jedne drugima važni ekonomski partneri.

Ili slučaj kad velika sila odbija da se izvini: atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija, prva i, na sreću, dosad jedina ratna upotreba nuklearnog oružja, ubila je više od 200.000 civila ali, uprkos tome, zvanično se ne tretira kao „zločin protiv čovečnosti”. Zvanični Vašington zbog toga se nikad nije izvinio Japanu, koji mu je nedugo posle ove stravične upotrebe „nesrazmerne sile” postao i ostao strateški politički i vojni saveznik i važan ekonomski partner.

Memorijalni park mira u Hirošimi Foto Tanjug 

KLEČANJE VILIJA BRANTA: Šta treba da dođe prvo: zvanično izvinjenje pa pomirenje, ili obrnuto? Druga opcija danas malo kome pada na pamet, a sem toga, formula „prvo izvinjenje pa pomirenje”, zvuči sasvim logično. Ali ako se analizira jedno od najuspešnijih evropskih pomirenja – ono između nekad zakletih neprijatelja Francuske i Nemačke – videće se da je lek izvinjenja upotrebljen tek kad je pacijent ozdravio. Pariz i (tada) Bon prvo su se pomirili, a tek onda je Nemačka počela da se izvinjava i, isplatom reparacija, podizanjem spomenika nacističkim žrtvama i muzeja sa strahotama fašističke ideologije, suštinski se pokajala.

Najupečatljiviji simbol nemačkog pokajanja je klečanje kancelara Vilija Branta ispred spomenika jevrejskim žrtvama u Varšavi 1970, ali ključni događaji koji su Nemačkoj omogućili da ponovo uzdigne glavu desili su se pre toga.

To nisu bili gestovi zvaničnog kajanja, nego praktična politika mirenja sa glavnim susedom, koju je, uz razumevanje svojih francuskih kolega (predsednici Vinsen Oriol, Rene Koti i Šarl de Gol), tokom pedesetih godina dvadesetog veka sprovodio Konrad Adenauer, prvi posleratni kancelar (od 1949. do 1963).

Njegova politika, kako na to ukazuje Dženifer Lind, američka profesorka političkih nauka sa Masačusets instituta za tehnologiju (MIT) u svojoj knjizi „Izvini države – izvinjenja u međunarodnim odnosima”, bila je priznavanje nemačke agresije i zločina, s jedne strane, ali i isticanje nemačkih posleratnih uspeha, s druge – i zalaganje za posleratnu saradnju s Francuskom.

Iako u to vreme u nemačkim udžbenicima nije bilo ni traga današnjeg realnog prikazivanja nacističke prošlosti – sve to, uključujući i iskreno izvinjenje i pokajanje, došlo je kasnije, s levičarski orijentisanim socijaldemokratama (Adenauer je bio lider konzervativne Hrišćansko-demokratske unije, stranke desnog centra) – Francuzi su bili spremni za pomirenje. Rezultat je bila i radikalna promena u raspoloženju javnog mnjenja u Francuskoj: od stava „nemamo neprijatelja do Nemačke” iz 1944, do onog da je Nemačka „najbolji prijatelj” iz 1966. (Ne treba posebno napominjati da je francusko-nemačko pomirenje i u temeljima današnje EU.)

I AGRESOR I ŽRTVA: Sasvim je suprotan primer nemački ratni saveznik sa Dalekog istoka Japan, i njegovo odbijanje doslednog suočavanja s istorijom, nacionalizmom i imperijalističkom politikom, koja je započela još 1910, aneksijom Koreje, da bi kulminirala okupacijom dobrog dela Jugoistočne Azije i Kine tokom Drugog svetskog rata.

Pohodi japanskog carstva praćeni su zločinima koji su neizbrisivi u kolektivnoj svesti njegovih suseda, između ostalog i zato što je Tokio bio nedosledan: dosad je uputio mnogo izvinjenja i izraza žaljenja, ali svaki takav korak napred, po pravilu je praćen sa dva koraka nazad.

Kad god bi neki premijer, obično uoči nekog važnog bilateralnog susreta, izgovorio neko izvinjenje, to bi kod kuće izazvalo veliki gnev nacionalista. Kinu i Južnu Koreju, pritom, najviše razbesni kada neki japanski zvaničnik, posle lepih reči, najčešće učini nedostojno delo: poseti groblje Jasukuni na periferiji Tokija, gde su, s istim počastima koje pripadaju vojnicima palim u japanskim ratovima, kao heroji i maltene božanstva, sahranjeni i ratni zločinci koje je posle Drugog svetskog rata osudio Tokijski tribunal.

Japanskoj vojsci pripisuje se ceo spektar ratnih zločina: od masovnih ubistava, preko ropskog rada, „žena za utehu” – ratnih bordela u kojima su na raspolaganju vojnicima bile žene prisilno dovedene iz zemlja koje je Japan okupirao – do medicinskih eksperimenata nad kineskim zarobljenicima i civilima.

Vreme je – sledećeg meseca će se navršiti 70 godina od japanske kapitulacije – učinilo malo da se te rane zaleče. Između ostalog i zato što je Japan iz rata izašao ne samo kao agresor, već i kao velika žrtva: njegova vojska predala se tek posle bombardovanja novim oružjem, koje je na stanovnicima Hirošime i Nagasakija pokazalo svoju dotle neviđenu razornu moć (i postavilo Damoklov mač nad civilizacijom koji još preti).

HIROŠIMA I NAGASAKI: Donoseći odluku da upotrebi nove bombe, tadašnji američki predsednik Hari Truman svakako je bio svestan posledica koje će ona izazvati, ali ono što je u ovom slučaju najveći cinizam (koji će najveća sila potom, hvala bogu, bez atomskog oružja, pokazati još mnogo puta) bilo je njegovo obrazloženje.

„Svet će primetiti da je prva atomska bomba bačena na Hirošimu, koja je vojna baza”, rekao je u obraćanju naciji 9. avgusta, tri dana posle razaranja tog grada, na dan kada će biti devastiran i Nagasaki. „Učinilo smo to da bismo, u ovom prvom napadu, u meri u kojoj je to maksimalno moguće, izbegli ubijanje civila. Ovaj napad, međutim, samo je upozorenje na ono što predstoji. Ako se Japan ne preda... biće, nažalost, na hiljade civilnih žrtava”.

Zvanično obrazloženje i opravdanje za ovaj potez bilo je ubrzanje japanske predaje, a time i očuvanje američkih (i japanskih) života. Navođen je i japanski napad na američku pomorsku bazu Perl Harbor na Havajima u decembru 1941 – što je SAD uvuklo u Drugi svetski rat. Navodno, pogibijom više od 200.000 Japanaca od atomskih bombi i potonje radijacije, spaseni su životi milion drugih ljudi.

Intrigantno je, međutim, da je do gotovo ekspresnog pomirenja SAD i Japana (okupacija je, potpisivanjem mirovnog sporazuma, ukinuta 1951, pre toga, 1947, usvojen je novi ustav, koji su napisale okupacione vlasti, i danas na snazi) došlo bez međusobnih izvinjenja i pokajanja. Japanci su bili zahvalni što su sačuvali monarhiju (mada je car morao javno da se odrekne božanskog porekla), a u međuvremenu započeti hladni rat između dva ideološka bloka učinio je Japan geopolitički i strateški veoma važnim (dobio je status dalekoistočnog „kopnenog nosača aviona”).

SAD su Japanu obezbedile „bezbednosni kišobran”, a Japanci su to iskoristili da organizuju fascinantnu obnovu razorene zemlje i za manje od dve decenije stvore istinsko „ekonomsko čudo” (druga ekonomija sveta Japan je bio sve do relativno nedavnog – 2010 – vrhunca ekonomskog uspona Kine).

Iako mnogi Japanci ne vole Amerikance, i zbog Hirošime i Nagasakija se osećaju žrtvama, postoji škola mišljenja da je japanska posleratna elita u zagrljaj s neprijateljem ušla iz sebičnog interesa: da zataška svoju ulogu u neslavnoj prošlosti.

Zašto, međutim, namerno ubijanje stanovnika dva atomska stratišta nije ratni zločin, kad se uzme u obzir da se danas u tu kategoriju stavljaju događaji koji su po razmerama neuporedivo manji (mada je strašan zločin i namerno ubistvo makar samo jednog civila u ratnom sukobu; genocid, kako je svojevremeno objasnio profesor Vojin Dimitrijević, može da bude i likvidacija samo jednog čoveka, ako postoji plan da se se isto dogodi svim njegovim sunarodnicima), iako su i 1945. na snazi bile međunarodne konvencije koje su to zabranjivale (četiri danas važeće ženevske konvencije donete su 1949)? Zašto se Amerika nije izvinila Japanu zbog ovog čina?

Da li zato što Japanci to nisu tražili? Prvi i jedini protest zbog atomskog bombardovanja japanska vlada je poslala samo tri dana kasnije, 9. avgusta, kada je bačena druga bomba. U tom dokumentu Vlada SAD je optužena za „ignorisanje fundamentalnih principa međunarodnog prava i čovečnosti”, kao i za „novi zločin protiv ljudske kulture”.

Amerika je tek 2010. prvi put poslala svog ambasadora na komemoraciju u Hirošimu i Nagasaki. Pre toga, najtvrđu odbojnost izneo je, 1991, uoči svoje posete Japanu, predsednik Buš stariji: „Ne tiču me se činjenice , ali dobro ste me čuli: nikad se neću izviniti”. (Buš je, inače, kao ratni avijatičar, preživeo obaranje aviona od strane Japanaca, iznad Pacifika 1943.)

Sličan stav izneo je i Bil Klinton 1995: „SAD Japanu ne duguju izvinjenje zbog atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija”.

OBAMA JE HTEO: Zanimljivo je, međutim, da je predsednik Barak Obama imao nameru da u novembru 2009. poseti Hirošimu i Japancima se lično izvini (on je, inače, prvi američki predsednik koji se poklonio japanskom caru) – ali da su Japanci, pošto su o tome diplomatskim kanalima bili unapred obavešteni – izvinjenje odbili!

S obrazloženjem da je to (u tom momentu 65 godina od događaja) „preuranjeno”, kako su pokazale diplomatske depeše koje je lane obelodanio „Vikiliks”. U naknadnim objašnjenjima iznet je argument da bi to „podrilo temelje američko-japanske alijanse” i dalo podstrek japanskoj nuklearnoj opoziciji.

Iako se generalno smatra „neizvinjavajućom nacijom”, Amerika se dosad mnogo puta izvinila drugim zemljama, pri čemu je karakteristično izvinjenje, sadržano u kongresnoj rezoluciji iz 1993, upućeno Havajima, danas jednoj od 50 država SAD. Izvinjenje zbog manipulacija kojima je 1893. Havajima oduzet suverenitet i kojim su pripojeni Sjedinjenim Državama. O ispravljanju te nepravde, u rezoluciji ni reči.

SAD se, međutim, nikad nisu izvinile Vijetnamu zbog očiglednih tamo počinjenih ratnih zločina (ubistvo oko 400 civila u selu Mi Laj u decembru 1968. najupečatljiviji je primer), niti za nezakonitu torturu zarobljenika i na desetine hiljada civilnih žrtava svog „rata protiv terora”, a pogotovo za invaziju na Irak zbog tamo nepostojećeg oružja za masovno uništenje.

Naravno, ni za „milosrdnog anđela” nad Srbijom 1999, što je sigurno razlog za antiamerikanizam koji je kod nas među najvećim na svetu, uprkos solidnim bilateralnim odnosima.

Naravno, najvećim primerom dospelog ali neizgovorenog izvinjenja smatra se odbijanje Turske da prizna genocid koji je u završnim godinama Osmanskog carstva, između 1915. i 1917, počinjen nad Jermenima. Pogrom – ubijeno je oko milion ljudi – nad pripadnicima najstarijeg pravoslavnog naroda po brutalnosti je uporediv samo sa nacističkim Holokaustom.

SVI SMO POMALO TURSKA: „Stav većine zemalja sličan je turskom, priznavale to one ili ne”, smatra profesorka Lind. „Građani imaju mnogo razloga da ignorišu ili opovrgavaju istorijske nepravde, možda na diskretniji način nego Turska, ali podjednako efektivan.” „Žao nam je, nije nam žao” je, dakle, norma, a „izvinjavamo se” – izuzetak.

Na kraju, vratimo se početku: zašto, uprkos zvaničnim izvinjenjima iz Beograda (Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić) za veliki srebrenički zločin, presudama dva međunarodna suda okarakterisan kao genocid, nema značajnih pomaka u pomirenju Srba i Bošnjaka. Možda zato što, ako primenimo analogiju profesorke Lind, učinak izvinjenja i pokajanja određuje politički kontekst. Smisao izvinjenja, kao i u slučaju Japana, miniraju agresivni nacionalisti na obe strane, i u tom pogledu nisu od pomoći komisije za istinu i pomirenje, lustracije, pa ni suđenja, koja utvrđuju pojedinačnu krivicu za nepočinstva.

Prepreka učinku zvaničnih izvinjenja jesu i „osećanja nacionalnog ponosa, zasnovana na određenim tumačenjima nacionalne istorije”, konstatuje u svojoj studiji „Politika nacionalnih izvinjenja” druga američka profesorka, takođe sa MIT-a, Melisa Nobls.

Glavni razlog je najverovatnije što se, posle sukoba koje je doneo raspad Jugoslavije, u celom regionu insistira na „japanskom”, umesto na „nemačkom” modelu. Suštinskog pomirenja između Srba, Bošnjaka, Hrvata, Albanaca i Slovenaca neće, naime, biti dokle god svaka strana ne prizna da je činila zločine nad nekom drugom – i dok ne prestane stavljanje tih zločina na vagu, da se utvrdi koji je teži. Svaki je teži od najtežeg kamena, a brojki neka se stide počinioci i oni koji su ih podstrekavali.

Izvor: Politika.rs

Piše: Milan Mišić