Ovoj definiciji bi moglo komotno da se doda i da je apatija kolektivno stanje u kome se nalaze stanovnici Srbije. Pristojan i razuman čovek ne može da se otme utisku da se na dovođenju nacije u ovakvu fazu radi dugo i planski.

Od završetka II svetskog rata i za sve vreme vladavine Josipa Broza, narod je uljuljkivan u lažnu sigurnost, zasnovanu na neodrživom ekonomskom sistemu (koji je kad tad morao da pukne, kao mehur od sapunice) i na tobožnjoj snazi Jugoslovenske narodne armije. Jeste ta vojska bila sjajno organizovana, i u njoj je bilo puno časnih i sposobnih ljudi, ali je veliko pitanje kolika je bila njena realna snaga, o kojoj se toliko raspredalo. 

Svoju pravu snagu JNA je pokazala prilikom raspada SFRJ, kada su svi generali – koji su od države dobili sve što se dobiti moglo – pali na jedinom pravom ispitu koji su u svojim karijerama imali. Prestanak postojanja Jugoslavije označio je početak novih poglavlja u istorijama banana državica nastalih na tom prostoru, i Srbija je u to novo poglavlje ušla i na pogrešna vrata i pogrešnim korakom, a što je najgore i sa pogrešnom projekcijom budućnosti.

Na čelo države doveden je harizmatični (Slobodan) Milošević (1941-2006.), koji je za vrlo kratko vreme uspeo da izgradi autoritarnu mašineriju uz pomoć koje će vladati ceo jedan astrološki ciklus, punih 12 godina. Osnovne poluge vlasti režima koji je Sloba uspostavio bile su oružane formacije pod kontrolom ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova, a najvažniju ulogu u očuvanju moći Milošević je dodelio tajnim službama.

U zemlji koja funkcioniše na takav način neminovno se stvaraju osećanja nesigurnosti i straha, što rezultira povlačenjem pojedinca u sebe, a to je prvi korak ka apatiji. Na više ili manje suptilne načine prosečnom Srbinu je stalno nametana teza kako pojedinac ne može ništa da promeni, i kako je mudrije prepustiti se i ne trošiti uzalud energiju. 

Ta filozofija u svakom građaninu razvija ideju o tome kako nema svrhe ni razmišljati, a ni pokušavati sa bilo kakvim promenama, jer su takvi pokušaji unapred osuđeni na propast. Bilo zbog toga što neće biti dovoljno istomišljenika da se ideja sprovede u delo, bilo zbog mogućnosti da tajne službe „organizuju“ kakvu saobraćajnu nesreću ili se na drugi način umešaju u nasilni kraj života, sa sve spremnim tekstovima o povezanosti sa mafijaškim organizacijama i međusobnim obračunima kriminalaca.

Kada su svetski moćnici odlučili da je Milošević obavio ono zbog čega je postavljen na čelo Srbije, učinjeno je da se „spontano“ desi narod, i on je 5. oktobra 2000. godine bio prinuđen da se suoči sa blizu milion građana na ulicama Beograda, a već sledećeg dana je bio primoran da pred televizijskim kamerama prizna poraz na izborima.

Da paradoks bude veći, predsednik države koji je dotadašnje izbore dobijao uglavnom na osnovu krađa i manipulacija Republičke izborne komisije, dobio je vrlo tesnom većinom prvi krug izbora, a bio je sateran uza zid i nateran da prizna pobedu (Vojislava) Koštunice. Samo jedan dan posle „revolucije“ moglo se čuti da je sve rađeno uzalud, i da ni do kakvih promena ne može doći ako se ne izvrši kompletna lustracija.

Svako ko iole misli svojom glavom znao je da u tom procesu promene vlasti nedostaje ono što se u narodu zove 6. oktobar, dan u kome je trebalo pohapsiti i posmenjivati sve one poluge vlasti na koje se oslanjao Slobin režim. Kvazidemokratska opozicija, koja se posle 12 godina lutanja ulicama dočepala fotelja, zadržala je sve te poluge, i poslala je narodu nedvosmislenu poruku da do suštinskih promena i nije došlo, već je sjahao Kurta da bi uzjahao Murta. To je još više pojačalo osećaj nemoći pojedinca, i još više je ljude u Srbiji gurnulo u nezainteresovanost, budući da je potpuno logično da za nešto na šta ne možemo da utičemo izgubimo interesovanje.

Posle još jednog astrološkog ciklusa, koji je obeležen vladavinom stranaka koje imenom pretenduju na to da budu demokratske, na čelo Srbije je postavljen radikal (Aleksandar) Vučić. Činjenica da se on nalazi na čelu stranke koja je formalno raskrstila sa radikalskom prošlošću kod iole mislećih ljudi ne stvara iluziju da je on promenio ćud. Već kao (formalno) prvi potpredsednik Vlade Srbije, on je pokazao da je spreman da gurne Srbiju još nekoliko koraka dublje u ambis, i da ga u tome neće sprečiti niko i ništa. 

Koristeći podršku svetskih moćnika, nekadašnji Šešeljev potrčko je stavio pod kontrolu apsolutno sve medije u Srbiji, i tako je praktično ugasio svetlo, šaljući već sasvim dovoljno razočaranom i apatičnom narodu poruku da je besmislen svaki pokušaj ukazivanja na realno stanje stvari. Večito treći radikal je dolaskom na mesto premijera Srbije uveo zemlju u stanje u kome nema previše dileme, i u kome svaki građanin Srbije ima vrlo jednostavan izbor: ili prvim prevoznim sredstvom bežati trbuhom za kruhom, u ma koji deo sveta, ili se – ukoliko za beg nema uslova – prepustiti na milost i nemilost, čekajući sudnji dan. 

Opijen vlašću i iluzijom da je moćan, pokušao je da cenzuriše čak i sadržaje na Internetu, što je donekle pokazatelj koliko on zapravo ima vrlo malo dodirnih tačaka sa realnošću. Čak i to je, međutim, poslužilo kao slanje vrlo direktne poruke građanstvu da šale u obračunima neće biti, i da će se istina gušiti na svaki mogući način.

Ostaje nam na kraju da se upitamo čemu onda uopšte takav život, i zašto pokušavati bilo šta ako je već sve u startu osuđeno na propast. E pa nije! Ova zemlja je dovedena u stanje kliničke smrti tako što su politikanti zajahali na kičmu naroda, vešto koristeći parazitski sistem, vaspostavljen da bi se uzak krug ljudi bogatio na račun svih građana Srbije. 

Ono što je neophodno uraditi jeste svakim svojim činom dovesti do kolapsa sistema. Počev od građanske neposlušnosti, pa do organizovanih nenasilnih urušavanja institucija koje isisavaju iz građana Srbije i poslednje atome snage i volje za životom. Nema od apatije ništa, ovaj sistem treba sjebati, i sve politikante razjebati, da se više nikada ne pojave ni u jednom delu političkog života Srbije, i onda izgraditi zdrav sistem, zasnovan na institucijama koje će poštovati građane, i samim time biti poštovane. Nije lako, ali nije ni nemoguće. Probudite se, ljudi, dok još ima vremena, i dok još postoji nada da našoj deci obezbedimo neko bolje sutra. Apatijom pomažete da se na vlasti smenjuju režimi koje vode nesposobni, mentalno nestabilni i kriminalu skloni ološi i secikese. A naši životi su samo u našim rukama!

Piše: Peđa B. Đurović

Izvor: Razumno.rs